Nova iskra

ВРОЈ 3.

СТРАИА 77.

квој права књига треба да тежи. Сећамо се, нпр., како је Књшкевно Уметничка Заједница нехотице постала оно што је била, јер јој први сазивачи хтедошс удруженом књижевно - уметничком снагом потражити лека рђавој прбђи српске књиге, те ујемчити какве такве изгледе на лепше дане у том погледу, а у исти мах не заборавити ни ону мршаву награду коју српски књижевник с иравом очекује и ван већ поседнутих фондова. Сећамо се да је чешће пута, нарочито у књижевној критици. подизан глас због тешкоћа у пролажењу српске књиге и због злоупотреба појединих несавесних књижара, Сећамо се, како се, нпр. по смрти пок. Др. Лазе Лазаревића говорило, даје одједне тисуће књига његових приповедака остало на тавану још 400... .. Али сва таква жаљеља потицала су већином од увређених, те се, ваљда за то бапт, о њима у ширим круго-

сумњиве вредности саме ствари коју ће понудити купцима; па ако тако што и уради, обично се доцније каје, — а кајање у таквим пословима није добар знак. Није због тога, што оно упућује књижара на онаква издања, из којих ћо вадити и пређашњу штету и нов добитак. Књижар је, можда и нехотице, упућен на такав рад ; али је несумњиво, да од таквог посла нема оаште користџ какву ваља тражити од књиге. А та оашта корис/т ваља и треба да нам је увек пред очима, увек на првоме месту. А још ако одмах иза такве користи стоји, поред моралног, и материјални пишчев добитак, оида се може рачунати да таква књижевност у пуном смислу врши своје дужности. Па како данас стојимо у том погледу ? Погледајте у каквом руху излази српска књига; погледајте омиљена издања наптих кљижара; прегледајте

ЈТоглед на Тјрњачку Тјању.

_ ^ вима и говорило тек овлаш. Увређени се жалио, обманути се вајкао, а остали су живели у нади, да ће они бити боље среће! Ко зна, докле би овакво стање још потрајало да се не јави г. Новаковић својом Сриском Књигом, у којој увређени налазе утехе а сви они којима напредак српске књиге лежи на срцу подстрека да уз овако моћан глас удруже и свој, уверени да ће проговорити за добру ствар. А да је већ крајње време да се од вајкања пређе и на озбиљно рађење, доказ је и српска читалачка публика, која се у велике жали на неуређеност српских књижара. Кад такве жалбе стижу од куиаца, онда је сваки позван да злу лека тражи. Нећемо да вређамо осетљивост наших и тако осетљивих књижара: они су трговци и увек ће радије гледати свој лични интерес према оном општем; али је доиста редак књижар који ће се латити издавања ради не-

летимично књижарске рафове ; распитајте под каквим погодбама примају књижари разна издања у „комисијон" па ће вам ваш књижевни рад бити дражи у рукопису него ли у књижарском рафу. „Нећемо много преварити" вели Г. Новаковић: „ако кажемо да у српској књижевности има примера да је за табак превода белетристике (која се доста и чита и продаје) плаћано ао ивт динара *). Овакви књижари издавачи (а такви су наши били већином) жива су рана и књижевности и књижевницима : они, просто, једу књижевнике и богате себе њиховом горком муком, а књижевности не даду напредовати с тога што књижевност у онолико боље напредује у колико је материјално боље књижевницима. И ова истина, која је пре сто година, при потребама да-

*) Уважени пиоац ипје ппао да пма и таквмх нздавача, који имајусталпе преводиоце (док је потребд), а плаћају им по два динара за део дпевни рад који иаје мањи од штампаног табака! Сл.