Nova iskra

СТРАНА 90. НОВА како је то наредио Исус Христос . .. Тада се'сети ножића, који је наоштрио за Ердмане, извуче га из џепа и баци га усред баруштине, где с бућкањем потону у устајалу воду. —■ Топле му сузе пођоше на очи. Учини му.се да је рђав и неваљао и потпуно недостојан да изиђе пред олтар Божји. Једва се усуди да се врати, и тек када близнаке у новим новцатим халЈиницама од мола кличући полетеше к њему, он се ослободи и би му лакше . . . Загрли сестре и зарече се у себи, да им буде веран помагач и пријател>. Затим наиђе мати, обучена у избледелу свилену хаљину, пољуби га у чело и у образе и задржа његово лице дуго међу својим двема рукама, гледајући га непрекидно у очи. — Хтела је нешто рећи, али не могаде ништа више претурити иреко језика, до: „Сине, драги сине." т 1ак је и отац данас био у добром расположењу. Ухвати га за обе руке и изговори му дугачко слово, како треба да се учи да у свету упре поглед на велико и да стигне њега, оца, кога је до душе једнако пратила несрећа и пленила поквареност људска, али који никада није клонуо духом да тежи небесима, чак ни из ове беднс јазбине, у коју га је спустила његова непријатељска сучбина, И он набра обрве и рио је по коси, сушта узвишеност и величина духа. Павле му пољуби обе руке и обећа све. У осам сахата виде како путем који води преко рудине јуре једне кочије, чији се сребрни украс блистао у зрацима јутарњега сунца. Дуго је гледао за колима. Све му се учини као сан ... Осети се тако бескрајно срећан, да га чисто обузе страх од силне среће. „Чиме сам то заслужио?'' питао се и поче затим премишљати, каква ли ће бити прва брига, која ће га отргнути из овога блаженства. — Када му близна.ке јавише да су спремна кола за полазак, осети неку жалост и тегобу. У свештениковој градини, у којој цветаху јасмин и јоргован, и по чијем се бусењу преливаху сунчеви зраци, стајале су подвојене две гомилице, једна црна, друга бела. ТГрва бејаху дечаци, друга девојчице. Јелисавета у својој као снег белој молској хаљиници са марамом од чипака преко груди изгледала је бела и миришљива као цвет трна. Образи су јој били врло бледи, очи су јој биле непрекидно оборене и час је играла с песмарицом, час к.итом јоргована, што је обоје држала у рукама. Павле је дуго гледао на њу, али га она не виде. Јамачно није била рада да је икаква светска мисао узнемири у њеној побожности. Па онда дође свештеник. Звопа зазвонише - оргуља засвира — па се они, уређени по двоје, упутише олтару. Павле је ишао одмах за обојицом Ердмана, који су сасвим озбиљни и честити изгледали у својим црним дугачким чоханим капутима. Намах га с обновљеном снагом обузе свест о његовој кривици. Он се мало подаде напред, гурну их лако у потиљак п шапташе влажних очију: „Опросткте ми ! Ја сам вам много учинио на жао!" Они се погурнуше лактовима у слабине и смејаху се обешењачки. Један се у пола окрете и шану светитељска лица, које је било пуно нецењене и увређене невиности: „Сине, опраштамо ти!" Павле је до душе осећао да му се ругају, али му је срце било толико пуно побожности и љубави, да му ништа није могао никакав подсмех на свету. С обе стране олтара наместише се деца. Павле баци плашљив поглед у лађу од цркве, која је била пуна света, али не могаде никога познати. Прође час проповеди. Он је зверао преда се. Све му је било као сан.

ИСКРА ВРО.Т 3. Мало затим осети своја колена на мекоме нодглавку, а руку свештеникову на својој глави . . . Шта му је говорио, није разумео. Виде само како Јелисавета преко пута плаче, држећи убрус, и мишљаше: „Плачи само, плачи само, скоро ћеш се опет смејати." А затим се запита, што ли се то људи сви толико смеју, док међутим има тако мало смешнота на земљи. Оргуља засвира песму: „Хвалите Господа, моћнога краља части" — гласно запева хор — а његов се поглед упути горе к сунцу, које у дугиним бојама проби кроз обојене прозоре црквене. И како се загледа у игру боја, уплаши се намах. Баш наспрам крста, који је био на врху олтара, стајала је огромне величине туробна у суро обучена жена и гледаше великим, упалим очима на њега ... То је била мученица Магдалена. Осети како га нрође хладна језа. „Брига", промрмља он и погну главу, као да хоће у понизности да нрими, што му је за живот спремила. И када опет подиже очи, сијало је сунце још .дивније него пре. Црвено и смарагдасто сијаху и светлуцаху пламенови и оплетоше венац зракова око главе сиве госпође". Али она стајаше жалосна усред шаренога сјаја и гледаше крупним, упалим очима на њега. Оргуља снажним акордом доврши песму . .. весео покрет проће кроз свет. .. гомила деце појури да падне у наручја својих, а из Јелисаветиних сузпих очију поздрави га весео поглед.

(НАОТДВИЋЕ ОЕ

Женева

Женева, овај најмањи међу највећим градовима у Јевропи, како ју је духовито назвао женевски књижевник и хумориста В. Тдр]з{ег, има ту ретку привилегију, да је сваке године посети велики број чувених уметника и уметница са својим путничким трупама. За то и наше нрво културно писмо „Н. Искри" из овога ннтересног града, посвећујемо — уметничкој Женеви. Женева је, ло својој културној физиономији, предграђе Француске, јер свим оним чега она има великог и чувеног у области науке, књизкевности и уметности, тиме се поносе и Французи. Зар Ж. Ж. Русо, Де Кандол, ТПербилЈије, Пикте, Род, и т. д., родом Женевци или из романске Швајцарске, нису најодличнији представници француске науке и књижевности! Најносле, Жснева је се дуго развијала под управом, а и данас под утицајем француским, а и да не говоримо о појмовима многих одличних и Еиђених Француза, који је сматрају без сумње погрешно, као и цео романски део Швајцарске, — за француску провинцију. Ну, с гледишта становништва, којеју насељава, Женева је космополитска варош раг ехсеИепсе. Јер, њеним улицама, а нарочито лепим и украшеним кеовима поред језера, ви ћете срести све могуће представнике индо-јевропскога стабла и у опште типова из свих пет делова света. Она је геппег-^оиз, једна врста швајцарске Нице, зими и лети, свега отменог јевропског света, подразумевајући овде, наравно, и — нас, Србе и Српкиње ! ... Лети је нарочито број странаца огроман, који сваке године посећују све више и више величанствене алписке пределе и уживају и одмора траже по њиховим висовима, у свежему ваздуху и јединственим изгледима природних панорама. Женева је иначе позната, поред своје лепоте и ванреднога положаја готово у подножју вечитога Монблана и у дну плавога као са$ир Леманског језера, још и као