Nova iskra

СТРАНА 72.

НОВА ИСКРА

о

БРО.Т 3.

ривојима ишараним дугим сенкама витких кипариса што се као авети пружају.... Русб би овде нашао идеал свога човека за кога вели, у писму једном младићу, да је створен да ради а нб да мисли ! ... * * * Изненађује ме лепота времена, у ово доба године. Да нас календари не варају? Свет се шета, управо тиска и гура, у летњим тоалетама; само још Јевреји носе своје дугачке антерије и дугачка џубета постављена помодним шареним кожама. Сунце силно пече ; мора се чекати вече ради шетње. Вечерас, да растерам тешке мисли које ми улева моје туђинство у рођеном завичају, ја сам се навезао на море, одакле сам могао из даљине посматрати ову варош по чијим тесним улицама гамижу представници свих нација и свих раса. За неколико момената удаљио сам се од ужасне вреве која вароши даје изглед и карактер оријенталског центра .... Безбројне барке њихају се на вечерњим валима; једна је француска лађа допловила, и око ње облећу као морске животиње ; путници, заморени и бледи, снлазе у њих и за пет минута су ва суву; Русе ћу познати јер се они при ступању на копно ирекрсте и захвале Богу. Ја сам ушао у барку на чијој је малој катарчици разапето троугласто бело платно, као једро и као заклон од сунца. Оно је тако велико и изгледа тако близу ! чини ми се да сам ближе хоризонту, небо се еавија над Олимпом чији се висови купају у руменој светлости која личи на пурпур којим се богови огрћу. ... Кроз провидну боју чини ми се да видим божанска лица што зраче. доетојанством и озбиљношћу .... Нјихови погледи не падају на Солун : богови не воле Градове који не цепе слободу. Нзихов гнев ночива на зидинама којима су варвари оделили стару варош од нове културе. Са старих храмова дижу се танка минарета кој'а дишу понижењем и ропством. Са врха акропола топ објављује дванаести час ; последњи зраци падају на цинкана кубета чији рефлекс одбија поглед; по гдегде је тренерљива еветлост заиграла на високим прозорима, и пад старом вароши спушта сејужно вече праћено хуком немирног мора и сувим, оштрим Вардарцем . . . . Настаје ноћни живот ; море отпочело своју игру ; са Олилтије допиру заносни звуци .... — Станимо овде, згдпоге, нека нас вали добацују један другом као играчку, нетса нае заносе успављиви звуци што. долазе из ове квадратне грађевине с мермерним стубовима и простим украсима.... Шта, доцкан је, ти се бојиш ? знам, знам, добићеш металик више .... —„ јер су пре неколико дана, вгдпоге, нашли један труп. људски, без. главе, овде близу . ..." — „Враћај ! Ти си крив, не умеш веслати, ми смо залутали и запливали, згдпоге, у пун средњи век .... Солун. Јриг. Хаџи-ЈПашковић.

АКВАРЕЛИ

РЕПЕРИ НА ГРДНИ ЛИСЈЕ ПОД ДАХОМ ЈЕСЕНИ ХЛАДНЕ, А ВРХ ГЛАВИЦА КРШНИХ ИЗБИЈА МАГЈЈИЦА СИВА, И РЕКА КО ПЛАВИ КОНАЦ ВИЈЕ СЕ КРОЗ СУХУ ТРАВУ,

И КРАЈ КОЛИБА МАЛИХ СТРЧИ СТОЖИНА КРИВА'; ГлАСАК ДВОЈНИЦЕ ТУЖНЕ ОД НЕКУД ВЕТАР ДОн 'о, Н МУК СЕ ВОЛОВА ЧУЈЕ И ЗВЕКНЕ МЕДЕНО ЗВОНО.

На брегу згариште пусто, дим се кроз маглу диже, А мати са босом децом к.рај црног пепела плаче ; ОтАЦ гарава лица теше чађаву греду, И кунућ судбу своју замахне секнгом јаче. Деца премрзла, гола облаче одећу стару, И с неба кишица кваси ii пршти на врелом жару. II ЗвЕЗДЕ се на несу гасе, 110ДУХн 'о ветарац свежи, А 1'ека свечлним хуком пени се кроз кланац голи, И нагод у светлом руху облази црквицу стару, Певајућ, ускгшњу песму вишњем се Богу моли. А над патњама тешким душа им дигла се чиста, И према воштаној свећи лице им радошћу блиста.

А доле у мрачној изби слепи се просијак буди, У седој прљавој бради губе се дубоке боре, ПиПАЈУЋ, ДО ПРАГА ДОЋЕ, ВЕТАР МУ РАСПРШИ ВЛАСИ, И ДРШИУИ ко ЛИСТ НА ВОДИ ПОГЛЕДА У НЕБО ГОРЕ : ;„Да ли је ваокрс'о Христос !"— а суза из ока кану. И старац мртав је леж'о кад рујна зорица свану. III Мгтво и пусто вече .... седа полегла трава, На гробљу свећице горе, и с крстом звоник се диже, И стоји кб стражар вечни јављајућ мгтвима доле, Да им с каљаве 8ем.тг.е нови познаник стиже ; А отуд мотигсе тупе тешки се ударац чује, То гробар јаму копа ii твгду земљу псује.

А пгеко неравна поља тресу се таљиге слабе, На њима откривен ковчег, и бедник у стагом руху Вечни је засп'о санак, доконча живот страшни Ко .ти му изможди тело бринуђ, се 0 црном круху. Сада не види јадник жену што за њим клеца, Не чује како му пиште гола и боса деца.

Ј2. Ј. З.имишрије6ић.

(дТ8

БЕДНИЦИ II. Ј. ОДАВШ1

(свгшитак!

неколико дана после тога била је слава Н-ске цркве. И Мара и њена мајка беху се такође решиле да оду по подне цркви, да гледају како сељаци играју. Још пре подне, када су е децом у цркви били, питала је Мара учите.ља, хоће ли и он после подне доћи, и он јој одговорио да хоће. Из цркве отишао је заједно с њом ка школи. Док су пролазили улицама, многа се женска глава помолила за њима, било са прозора, било са капија.