Nova iskra

С'1'РАћА 184. - ћ 6 В А Зорка. Што не отвориш писмо ? Зар можеш да трпиш да га не отвориш , ја то не бих могла, не бих никако могла. Душан. (МеКуКи пеотворено писмо у џеи) Знам тпта је. Је ли већ дошао ко од гостију ? Зорка. Није нико , и чика Вићентије је отишао у варош. Душан. Тако. Па ти си сама била од јутрос? Зорка. Нисам, читала сам Дамљановићеве песме. Кад њих читам, ја никад нисам сама, мени онда други чак и смета. Душан. Па колико ћеш их веК пута читати ? •Јорка ГГо сто пута, непрестано, увек! Ах, то су тако лепе песме ; ја их већ половину знам на памет. Обећао си ми да доведеш који пут Дамњановића. Познајем толико твојих другова а њега не познајем. Је ли то мали човек; је ли као ти ? Нзега, је ли, сви поштују и цене? Душан. Како ја видим, ти си готово у тог Дамњановића и зал>убл.ена, и ако га никад ниси видила. Зорка ( Загрли га) Ја не знам ; не могу да тврдим, али одиста — и ма да изгледа неприродно — је ли нећеш да се љутиш што ти признајем ? Душан. Ето ти сад! Што да се љутим. Кад би та љубав била озбиљна, ја бих се и премишљао шта да ти саветујем. Зорка. Душане, уверавам те, да је озбиљна. Ја се сама себи чудим шта ми је; покушавала сам да се уверим није ли шала; питала сам се толико пута: зар је могуће волети кога а не познавати га .. . . Кад хоћеш да ти будем искрена, као сестра искрена, ево ти признајем. Немој, молим те, да се љутиш што ти тако отворено говорим , ја мислим, да ирема теби морам бити искрена. Душан. Добро, добро. Хајде, иди мајци. 0 томе ћемо ми други пут озбиљније разговарати; данас сам уморан. Иди ми спреми једну кафу и пошаљи ми јутрошње новине. Зорка. Нећу да ти пошљем, него ћу сама да ти донесем и кафу и новине. Хоћу одмах сад да разговарамо о томе. Ја ћу стрпљиво чекати док ти прочиташ све новине и док се мало одмориш, па после да разговарамо. Душан. Добро , донеси ти кафу и новине, кад хоћеш. (Зорка одлази). IX. П О Ј АВ А Душан сам. Душан. Детињарије! (< Седџпа клуиу) Боже Господе, да дуга времена! Ето већ и чика Вићентије побегао мало у варош. Да видим из новина, ако се игра што добро у позоришту, те да си1)ем и ја вечерас. ( Вади иисмо из џеиа) Ово ће бити Огњановић, моли ме да му опет помогнем ; кад бих имао само! ( Дотле отворио иисмо и сагледао иотиис) Дамњановић! Гле, шта ће он ? ( Устауе и чита) „Драги Душане. Ти знаш вал.а да за мој случај. Ја сам „поводом опс несме осуђен на шест месеца затвора; „овог часа чујем да је и у касацији свршено, и сутра, „најдаље прекосутра бићу вал.а да и затворен. Како су „моје и моје матере материјалне околности такве, да ми „је то немогуће поднети, одлучио сам да пребегнем у „Аустро-Угарску где ћу, радећи на новинама, живота„рити док ми се не допусти повратак. Да бих могао то „извршити, потребна ми је и твоја помоћ, и ње ради доћи „ћу у виноград теби сутра, где ћу ти и објаснити, како „ћеш ми помоћи". ( Говори) Сутра? То је већ данас. Можда је и долазио, па ме није нашао. Никола, еј, Никола, —

аскп КРОЈ 6. Никола, ходи! ( Наставља читање) „На тебе, ваља да, смем „рачунати, а пишем ти у напред, да сутра не одеш где из „винограда, у ком би случа.ју све пропало. Твој ЈУ (арко." (Говори) Ако ме је тражио, мислиће одиста да сам небрежљив и да му нисам хтео помоћи. Никола. А, ту си; ходи овамо. X. ЛОЈАВА Никола, Душан. Душан. Слушај. Није ли ме од јутрос ко тражио? Никола. Није, Господинс. Душан, Нико, нико ? Никола. Нико, Господине. Душан. Један млад човек мојих година. Морао је долазити, само га ти ниси видио ; ги у кућу па питај. Никола. Није, за Бога, ја бих га видео. Овај су час стала једна кола код вратница, нисам видео ко је, јер ме ви дозвасте. Душан Сад, је ли ? Врло могуће; добро, добро. (Отрчи брзо) XI. ПОЈАВА Никола, Зорка Никола ( Сам) Нисам га видео! Као да мени требају четворе очи, да видим једног човека. Зорка. ( Носи иа иослужавпичиКу тасу каве, а у руци једаи свежањ новина, те и једно и друго оставља на сто иод сеиицом.) Где је Душан, Никола ? Никола Господин? Стигоше једна кола, неки гост, па господип отрча у сусрет. Зорка Гости? Стигли већ? Никола, трчи зови оца, ено га он доле где се оправл,а она ограда. Да ли зна мајка ? Ни кола. Не зпам, Госпођице. Зорка. Ја ћу у кућу, да јој јавим ; иди ти само зови оца; реци му, стигли гости. ( Отрчи она иа једну, Никола. иа другу страну) (НАСТАВИЋК СК) Б Р И Г А РОМАН НАНИСАО ХЕРМАН СУДЕРМАН (6)

(НАСТАВАК) XIII. ада се у јутро пробудио, виде мајку како седи поред његове постел.,е. „Зар си већ устала ?" упита зачуђено. „Нисам могла спавати", рече она својим тихим гласом који је увек звучао као да моли за опроштај за оно што тсаже. „А што ниси ?" упита он. Она не одговори, али му поглади косу и смешкаше му се жалосно, те је знао да су близнаке све избрбљале и да није могла спавати од бриге за њега. „Није било бати тако страшно, мамице", рече он утешно, „мало су ми се смејали, али даље није било ничега —" „Зар и Јелисавета ?" упита она с великим, плашљњ вим очима.