Nova iskra

ОТРАНА 270.

ТТ 0 В А

Неколико миља одатле, на завојици, указа се дим и убого сеоде, начињено између баруштина. Кад га виде, Михалко се разрадова. Поче се смејати, викати (ма га и не чули са оваке даљине), махати капом .. . Докле се кочничар не обрецну: — А што се помаљаш? Још ћеш с^асти па ће те однети ђаво . . . — Па оно је наше село,. господипе, ено онамо, ено !... — Добро де кад је ваше, седи мирно. Михалко седе мирно, као што му је наређено. Само му нешто беше хладно око срца те поче читати Оче наш. Ох ! Ала би се радо вратио у своје село чије су куће начиљене од глине и сламе, тамо — међу баруштине . . . Али није имао зашто. И ако су га звали „глупим", ипак је толико знао да се у свету ман.е умире од глади и лакше је за конак но у селу. 0! у свету је хлебац бол.и, месо се може макар видети, више је кућа, и народ није тако сиромашан као код њих. Пролазили су станицу за станицом, задржавајући се где више где мање. 0 заласку сунца инжињер даде сељаку да једе, а он му се за то — до земље поклони. Ушли су у сасвим нов предео. Не беше ту широких баруштина, него брежуљкаста поља, вијугаве и брзе реке. Нестало је убогих колеба и кошева од прућа, а место тога појавише се лепе куће и зидане зграде, лепше од њихових цркава или — крчама. Ноћу стадоше пред варошицом, подигнутом на брегу. Изгледало је да се куће пењу једна на другу, у свакој толико свећа колико је звезда на небу. Ни на сто погреба није видео оволико свећа колико у овој варошици... Нешто је свирало веома лепо, људи су ишли гомилама смејући се и кикоћући се„ ма да је ноћ била у велико те би се у то доба у селу чула само вика дрекавца и лајање уплашених паса. Михалко не заспа. Инжињер је наредио да му даду фунту кобасица и парче хлеба, а затим га — отераше на други вагон који је возио песак. Би му меко, као у перју. Но сељак не легаше, него сеђаше предвостручен и јеђаше кобасице с хлебом, тако да му је све пуцало иза ушију, и мишљаше : — Гле ти, молим те, каквих чуда има на свету ! . .. Пошто је стајао неколико часова, воз се пред зору крете и иђаше полако. На једној станици, усред шуме. задржаше се дуже, и кочничар каза сељаку да ћб се инжињер сигурно вратити јер му је дошла депеша. И доиста инжињер дозва сељака. — Ја морам натраг — рече. — А ти, хоћеш ли сам у Варшаву? — А знам ти ја! — шану сељак. — Но, ваљда нећеш пропасти међу људима ? —- Коме ћу ја, господине, кад немам никога ? ... Доиста, коме је могао пропасти он! — Онда иди — рече иижињер. Тамо, одмах до станице, зидају нове куће. Носићеш опеке, па нећеш умрети од глади. Само да се не пропијеш. После ти може бити боље. За сваки случај узми ову рубљу. Сељак узе рубљу, поклони се инжињеру и седе на свој вагон с песком. Одмах кретоше. У путу запита кочничара: — Је ли далеко одавде, госнодине, до наше станице? — Биће око четрдесст мпља. Зар ја зпам !

•— А да ли бих, господине, дуго пешачио ? .. . — Тако око три недеље. У осталом не знам. Огроман страх обузе сељака. Зашто се он, несрећко, пустио тако далеко да треба до куће ићи чак три недеље!... У њихову селу често се причало о раднику кога је вихар дочепао и, пре но што би се човек прекрстио, бацио га на две миље, већ мртва. Зар се с њим "није десило то исто? Зар ова машина што огњем дише, које се боје и старци, није гора од вихра?... А где ли ће га избацити! На ту мисао ухвати се за ивицу вагона и зажмури. Сад осети како га носи, како страшно хучи, како га ветар по лицу шиба и смеје се: ху! ху! ху!... хи! хи ! хи !... Дочепала га олуја., дочепала !. .. Само што није од мајке, нити од оца, ни од властите куће, него из поља, сироту. Осећао је да се с њим дешава неко зло, али — шта да ради? Зло му је, горе ће му сигурно бити, али пошто је већ било зло, горс и најгоре, отвори очи и пусти ивицу вагона. Воља Божја. Та зато и јесте он јадни сељак да сиротује, тужи и жали... Локомотива страшно запиште. Михалко погледа напред и издалека опази као шуму од кућа а над њом се надвио покривач бд дима. — Да ово не гори где год ? — запита кочничара. — То је Варшава. Сељака опет стеже нешто у прсима. Како ће он смети ући у тај дим! Станица. Михалко изађе, пољуби кочничара у руку н, разгледавши око себе, упути се полако ка крчми на чијој су фирми биле насликане чаше с тшвом и зелена ракија у флашицама. Није га тамо вукла жеђ за пићем, него нешто друго. Иза крчме се видела недозидана кућа а пред крчмом стајаху зидари. Сетио се савета инжињерова и пошао да потражи рада. Зидари, весели момци, умрљани кречом и опеком, сами га зауставише. А који си ти ? .. . А одакле си ? .. . Како ти име мајци ? .. . Ко ти таку капу саши ? .. . Један га вуцијаше за рукав, други му наби капу на очи. Обрнуше га неколико пута у ковитлац тако да већ није знао од куда је дошао. — Море одакле си, момче ? — Из Виљчолика, господине ! одговори Михалко. Али како је говорио као да пева и био врло збушен, међу зидарима наста општи смех. Он стао међу њима па се, ма да су га мало вре1)али, и сЗ-м смејаше. Ово ти је тек ве^ео народ, не бој се! мишљаше. Тај његов смех и поштен изглед задобише му њихове симпатије. Смирише се и почеше га испитивати. А кад им каза да тражи рада, позваше га да иде с њима. — Глуп је, сиромах, али изгледа добар момак — ч говораше један мајстор. — Треба га узети — додаде други. — А хоћеш ли ти поквасити? питаше Михалка калфа. — Кад не знам како! — Хоћеш дати литру ракије — додаде други. — Илп"да добијен1*батине ! — упаде трећи са смехом.