Nova iskra

БРО .Т 9.

Н 0 В А И С К Р А

ОТРАГТА 271.

Пјјомисливши се, сељак од!'овори: — Више волим да примам по да дајем, Зидарима се то допало. Набише му опет неколико пута каиу на очи, али нити му тражише ракије нити га избише. Тако забавлЈајући се стигоше на место и почеше радити. Мајстори се попели на високе скеле, а девојке и шипарци стали носити опеке. Жихалку, као поваку, дадоше чакљу да прави малтер. Тако се он одаде на зидарство. Сутра дан му дадоше у помоК девојку, сироту као и сам што је. Цело јој одело било стара марама, дроњава сукња и кошуља — да Бог сачува! Није била ни мало лепа. Имала је црнпурасто и мршаво лице, кратак прКаст нос и ниско чело. Али Михалко није био пробирач. Тек што је стала крај њега с чакљом, одмах му се допаде — као обично момку девојка. А кад га погледа испод избледеле мараме, осети да му је некако топло око срца Чак се осмелио толико, да први нрозбори : — А одакле сте? Јесте ли далеко од Варшаве ? Радите ли одавно са зидарима ? Испитивао је све о таким стварима, говорећи јој ви. Али како она њему поче говорити ти, окрете и он њој — ти. — Не труди се, — говораше — израдићу ја и за тебе и за себе. И радио је мушки. Зној му је све потоцима цурио, а девојка је само овлаш превлачила чакљом по површини, наиред и назад. Од тог доба ишли су њих двоје по цео дан, вечито заједно и вичито сами. По некад је пристајао уз њих и један калфа, који би девојку изгрдио, момку се наругао и ништа више. Вечером је пак Михалко остајао да спава у згради која се зидала, јер није имао где, и његова је другарица ишла у варош с оним калфом што ју је непрестано грдио а по некад и ударао. — Нешто не воли девојке — мислио је Михалко. — Али шта ћеш му! зато и јесте калфа да нас мува. С тога се старао да поирави зло, које јој се чинило. онако како је умео. Радио је непрестано и за њу и за себе. При доручку је делио с њом хлеб, а за ручак јој је куповао за пет гроншћа баршча *), јер девојка није имала новаца скоро никад. Кад их одредише да износе опеке, онда сељак није могао да је одмењује, јер су мајстори пазили на њу. Али је по колебљивим скелама ишао за њом устонцс како се бојао да се не спотакне и да је опеке не занесу! Видевши то старање сељаково, онај му се калфа подсмевао и обраћао на њ пажњу осталих. И они су му се смејали и викали па њ, одозго : — На, глупи, на ! . . . Једном, у подне, изазва калфа девојку на страну, нешто од ње тражаше, чак је и продрмуса јаче но обично. После тога разговора, уплакана, дође Михалку питајући: има ли да јој позајми двидесет грошића. Шта не би он имао за њу! Хитро одреши завежљај у коме је био новац допет још са станице, и даде јој тражену суму. Девојка одиесе двадесет грошића калфи, и од то доба није било дана да јој није зајмио. А кад је једном бојажљиво запита.:

Зашто ти дајеш новац ономе проклетнику?

Па,

онако

I _

одговори.

Једног се дана посвађа калфа с предузимачем и наиусти рад. Није довол,но што је сам напустио, него је још наредио девојци, као каквој слушкињи, да и она то учини и да иде с њим. Девојка се заколеба. Али кад предузимач запрети да јој, ако не узради до мрака, неће платити за целу недељу — лати се рада. Простаку је мио и грошнћ, особито зарађен овако крваво. Калфа плану. — Хоћеш ићи, кучко — викаше — зар. нећеш ? — Еако да пођем кад неће да ми плате. Могла бих бар за тај новац купити сукњу! .. . — Добро ! — дрекну калфа — од сад да ми па очи ниси изашла, прага да ми ниси прешла, пребићу те! И оде у варош. (НАСТАВИЂЕ св)

ВЕЧЕ НА СЕЛУ

Са звез,

Крчмари.

звезданог неба бљешти Мио сјај ; иопац цвгчи, вет-гиб, ииги, Миги гај. Из ливада иесме бгује.... диван Склад; ЗвОПЦА ЗВОНБ, ДОМУ хите ЧОБАНЧАД. а кгоз село бирова се чује глас : „Куп'те данак, наређује кмет и влас'!"' Из далека разлеже се фруле звон; Нека цура тек прошапие: „Дал' је он ?" Жагог, врева, лавеж паса Уокруг; полагано сумрак гаги Дб и луг. МИЛОРАД М.ПЕТРОВИЋ

!) Баршч — врста чорбе.

Пр.

ПУЦАЊЕ КАО ОДБРАНА ОД ГРАДА 1 рад сваке годипе почини грдпе штете и упропасти ло> типу читавих крајева. Колике су огромне штете од града пајбол>е нам показује статистика. Тако на пр. према подацима, који су изнети у статнстицн Краљевине Србије, вредност градом учињене у нас штете од годипе до 1895, дакле за 7 година, износи свега 72,442.780 дипара, или просечно 10,316.111 дипара годпшње, а површипа, коју је град тукао, износи просечпо 151.229 ектара годишње .