Nova iskra

КРОЈ 9.

С*ГРАНА 265.

зала; кроз њена уста је проговорио геније Јеладе, проговорила је пробуђена свест јелинског народа. Свак се осећао поражен овим јавним и заслуженим укором. Беше то свечан, узвигаен тренутак. Кроз дубоку тишину чуло се само по гдекоје тихо јецаље. У соби се находило неколицо грађана са острва Керкире (Крфа). Један од њих приступи Стани. „Госпо, — рече јој — не дај да ова драгоценост оде под земљу. Дај нам тај прамен, или ма и најмаљи део од тога прамена, а ми ћемо подигнути Јоргаћу достојан споменик у Керкири!" „Хвала вам, пријатељи, на тој лепој понуди! Кад Јоргаћ овде није заслужио гроба, не треба ганитамо!"

VIII. Стана је била малена раста, с тога су је Турци и прозвали „ Чучук и — то ће рећи „Мала" — Стана. У младости витка, у старијим годинама била се прилично раскрупњала, али јој је лице и онда било лепо и чисто. Имала је звучан и пријатан глас. Милина беше слушати је, кад је певала српске песме, што је често и радо чинила. У кући њеној највише се српски говорило, а сва су јој деца знала добро српски. Била је милостива срца, отворена духа, искрена, досетљива, волела је шалу и кашто би се у шали коме и подсменула. Ведрина и веселост љеног духа није је никад оставила. И у беди и сиромаштву знала је наћи себи и

РАЗВАЛИНЕ ШЋЕПАН-ГРАДА КОД Б/1АГАЈА (сликао Ж. Ајдукјевич).

II прамен се укопа с телом Александровим. Виши официри у пензији, некадашњи ратни другари Јоргаћеви, носили су на рукама до гроба мртво тело младог јунака. Погребну песму „Свјати Боже" и „агиос о теос" појали су наизменце и грчки и руски певци. Кад је пратња била близу краљева двора, изашао је краљ Отон сакраљицом Амалијом пред пратњу, која је испред њих прошла. Тиме је и владалац одао последњу почаст сину Јоргаћеву. Губитак сина био је последњи удар судбине у животу Станину. ЕБени дани теку од сада мирније и мирније, а година 1849. донела је вечити мир њеној напаћеној души. Умрла је навршивши педесет и две године свога живота.

својима утехе и задовољства. Често би у кругу своје породице устајала од сиромашног стола са хришћанском и философском изреком : „Ко је дао данас, нека да и сутра!" Пушком је владала као прави војник, гађала је у нишан врло вешто. Срце је јако вукло за Србијом. Заклела се да види земљу рођења и детињства својега. Често би с децом говорила о Србији, о њеним рекама и потоцима, горама и дубравама, шумама и виноградима. Тада би јој се лице зажарило, очи би јој почеле ватреније севати и за часак би из ње проговорила Ајдук-Вељкова Чучук-Стана. „Да ми је, децо, само још један пут у мом животу, да видим Србију и да поживим неко време у постојбини, где сам се родила и детињство провела, бих се, мислим, из нова