Nova iskra

СТРАНА 330.

а 0 В А И 0 К I' Л

ВРОЈ 11.

НАВРБИЦИ ПРИПОВЕТ^А М. Ј РИСТИЋ (свршетак) "Ри, Маро, данас сувише брзо радиш ! рече мајорица праљи кад је око девет сати пре подне обиђе да види шта је урадила. Баш ти је бело рубље, није као оно прошлога месеца кад, ми ниси ти прала, него она Јеца, што ради код госпође поштарке. Ја не знам како госпођа поштарка може да је трпи. Ваздан гњечи, гљечи, и опет .јој рубље није ни принети овом твоме .. . Видиш, молим те, хтедох заборавити да ти дам Розикину белу кецељу с чипкама да је опереш. Она ме је молила да јој се та кецеља данас опере и углача, да је метне сутра кад ј пође с малом Маром у Врбицу. — Већ ми је дала, и ја сам је одмах опрала; ено је где се суши, одговори праља. -— Истина! Е то је сад велика срећа за Розику. Ах! ал' ће сутра деца да се радују: Ја сам својима већ 1 све спремила. Мој Стагпа није могао издржати да не обуче своје одело и да не опаше сабљу. Тата га је довео преда се и показивао му марширање. Ех, ала је то било лепо и весело . . . А како је сиротињској деци? Како ли је њима кад виде у својих другова све ново, а у њих нема ништа ? — Ту се у госцође мајорице, заводнише очи и она уздахну, али тако уздахну као да је искрено осећала сав бол тих малих створења која неће осетити оне радости које ће њезин Сташа осетити. — Истина, Маро, па ни твој Миша ваља да није добио принове? — Јесте нешто, једва одговори праља. — Видиш, ја имам за љега леп капутић и панталонице свога Сташе. Он неће," угурсуз,-да'носи кратке панталоне „ко балавци", како безобразно вели. Чекај, молим те, да ти их спремим, да не бих заборавила, и госпо!)а мајорица оде да нађе одело. Кад донесе одело беше сва радосна што је могла учинити ову услугу ; али се веома изненади кад виде, да му се Мара баш није толико много обрадовала. — Хвала Вам ! Што сте се трудили ? То није баш ни тако старо. Немојте, молим Вас,-иемојте! Оставите, рече она по други пут, Савлађујући своју непријатност. Колико би јој мило било да није добила то одело. Веома радо би га вратила, али није смела бојећи се да не увреди госпођу мајорицу коју је веома волела и којој је била обвезна. Примивши одело, захвали још једном и остави га на страну, да га довече понесе кући. Дотле, док није добила ово одело, и ако се није била помирила са тим да своме детету такво одело спреми за Врбицу, ипак је подносила мисао да га прими, јер је увидела да јој није могуће одбити га : ко- зна колико би се госпођа мајорица паљутила на такво што ? Али сад, кад га је добила, кад год би погледала на оно место у перионици где је била'оставила одело, биваше јој веома непријатно. Сад би највише волела кад би га могла бацити у ону ватру под оним казаном који је на неколико корака од н>е горео. Ах! како би задовољна била кад би могла овако од овога корита посматрати како она старудија гори ! Најпре би, јемачно, изгорео прсник, па

онда за њим панталоне, па капут. Какво би јој задовољство било гледати како ватра лагано захвата ногавице, крајеве од рукава, парчад која покривају џепове. Ах! како би се тиме одужида и своме покојном Аци ; ! . . . Да, то је истина, али Миша, шта би Миша радио кад би чуо да је његова мајка сагорела одело које је било поклоњено њему за сутрашњу Врбицу? Јест, Миша јој није дао (госпо^а мајорица јој већ није више падала на ум), да створи себи то задовољство и да се покаже верна своме покојном мужу. Хитала је, веома је хитала с прањем само зато да гато пре оде кући. Понеће га, али ће га сакрити од Мише. Не ће он ништа до сутра у јутру знати. Најпре ће га зешто испитати: да ли би волео да добије какво старо одело ? па ако види да би он то веома волео, онда ће му га дати, да му не би било жао ; али, ако би њему било звеједно, ах! тада . . . . Ту сирота жена погледа у одело, :ши погледом суровим, дивљим, као нешто што веома мрзимо и чему желимо да се осветимо. Вечерала је врло брзо, а кад је погпла, госпођа мајорица зачуди се кад је пре свршила онолики посао и ;сад је пре вечерала. БрЗо се опрости и поче хитати хући. Одело је дрзкала левом руком, између мишке и девих ребара. Кад год би наишла на такво место где нема много пролазника, притискала би га онако исто као што мајка штипа крадом дете кад га вуче са сокака кући. Речи њеног мужа непрестано су јој биле у памети. Час по, она би се сећала оне страшне речи које се ужасно плашила. „Рђа, слушај, Маро, рђа тера оне људе који узимају старо одело. Сва рђа која се налази у некој гсући изиђе из ње . са старим оделом". Рђа, на њу, на њеног Мишу рђа да пређе! Он, тако мали, тако слаб, који баш треба да расте, да напредује, да он са овим оделом навуче рђу на себе : ! Ах, то неће никада бити. Али ако он буде хтео ово одело ? Ех, тада да боме да она не би хтела ништа радити против тога, али може оити њему неће баш толико тешко бити да остане без оваквог оделД. : ■ . « Кад уђе у своје двориште, лагано се приближаваше стану, трудећи ее да како год избегне сусрет са Мишом. Прозор још није био осветЈвен. Мала лампа још није упаљена: бнће, може бити, да је Миша још на улици са децом. Опипа више врата место на коме је кључ обично висио и ту га нађе. Отвори врата и одмах бесно оаци онај завежљај са оделом у онај лразни простор за дрва, који је под камином: С поља метну једну дашчицу тако да се ништа није видело. Није га хтела звати зато што јој је жао било да га одваја од деце с којом је био и што није смела да се сусрете с њим овако одмах, бојећи се да ће му прво питање бити: „Шта је са сутрашњим оделом?" У место тога, она га пусти да игра, а сама седе на кујнски праг и размишљаше, чекајући га да дође. Миша се међу тим лепо забављао у друштву својих другова из његове улице. У почетку се причало о Врбици, а после се прешло на рричање разних прича. Многи су знали разне приче које су чули од својих старијих; Миша, међу тим, није ништа причао, њему код куће нису никад ништа причали. Баш су свриЈури причу о једној лисици која је преварила вука, кад дође једно дете и одазва Мишу кући. Он уђе у кујну'п виде где му мајка на. камину спрема