Nova iskra

СТРА НА 344. н 0 В А

Павле укочено погдеда за њом. Тело му задрхта грозничаво, у мучној неизвесности. Животиња лође к вратницама. — Дакле збиља! Отац их је отворио! Али онда — онда! Куда ли Ке се окренути ? „Тражи господара, Турче, господара." Пас још једном кратко заурлика, па одјури правце за — Хеленентал. У Хеленентал — шта ће отац у Хелененталу? Збиља, зар није ту недавно говорио о томе како је после подне био тамо, „огледа ради", како онда рече : — Огледа ради! — — — И како се необично, непријатно смејао уз то. Па и данас — како је загонетно било његово понашање! а када зе повео говор о пожару житнице, шта ли је мислио речима. да се дивно подесило данас ? зашто баш данас ? Сад треба загонетку одгопенути, пре негобуде касно. Тражећи помоћи зверао је око себе. Нзегова је рука пипала механично у мраку по отвору баџе и ухвати пршку лименога суда, који је онде био скривен међу снопље ... То је био суд с петролејем, који је тек јуче сасвим напунио. И по чијем савету? Ко оно беше дошао и рекао — — „Оче, оче, за Бога шта ћеш у Хелененталу ?" А сада — колико још има у суду ? Нема ии половине, мање од половине! И како је ван себе даље пипао око себе, наиђе на кутију палидрваца која беху просута око суда . . . Сада му паде копрена с очију! Ужасан узвик „Пошао је да запали Хеленентал." Све се ускомеша око њега, његове руке стегошс грчевито ивичну даску, иначе би пао у суноврат доле. Сад је све било јасно . .. очев збуњени говор, његог смех, његова претња! Али још није било доцкан. — Старац је само милео о штаци. — Када би се сам бацио на коња — појурио за њим . . . „Коња из штале!" викну у буру и скочи са лествица... Али му намах сену кроз главу: „Што је отац оно распитивао онако тачно за време када је пре онолико година Да неће у исто времс да изврши освету? Господе, онда је све изгубљено. Рекао сам му, да је било један —• а сада је један . .." Обузе га бесомучан страх — опет полете уз лествице. Још један тренут, па се морао нреко појавити пламен. Зар оно већ не лиже пламен ? Не, то је само месеп Који удара у прозоре беле куће . . . Оче небесни, зар нема спаса, нема милосрђа ? Да молитва, да клетва има снаге. да се укочи подигнута рука'!... Ко би га опоменуо, кс би му т дао знак да се врати са свога пута ? . . . „Али ето пламена ! .. . Не .. . Можда један секунд. па ће се појавити на небу сјај ватре .. ." „Јелисавета, пробуди се!" Гореће исто онако, као оно ире осам годнна, када крвави сјај укочи удове њему који је вребао у Хелененталском врту ! — Када би се данас, као онда, преко рудине нојавио сјај ! Да се укочи рука очева посред злочиначкога дела! Боже небесни, покажи какво чудо ! Нека се преко рудине појави сјај, као онда — као онда! Морало би горети — овде би морало горети ! Гром би морао да удари у врх очинске куће , да би пламен довикнуо оцу: „Стани, стани". — Па зар је све јасно и бистро? зар се не јавља бура над рудином ? — Можда се већ маша срамнога крова! Можда већ пали налидрвца! Још један тренутак, па је доцкан свака ономена. Морало би горсти — овде би морало горети! Па зар нема овде буктиње, коју бих могао бацитг да га опоменем.

Морало би горети — овде би морало горети! И како се укочених, испалих очију, борећи се за спасење, обазре око себе, сену му намах јасно, као онај пламен за којим тежи, кроз помућени ум. Он кликну гласно. „Да, тако је! Страх ће га укочити." Спасење ! Спасење по што по то! Обема се рукама маши суда, и јаким махом просу његову садржину на наслагано снопље . . . Маши се палидрваца — тихо прштање — вихор прође кроз шупљи отвор — и под небо се вину пламен и удари га у лице . . . Дивљи, јасни узвик . . . Смрче му се пред очима... тражи да се придржи и слепо се маша у пламен ... а чега се дохвати, то попусти, и за трепут ока паде, држећи грчевито у рукама један запаљени сноп, у великом луку заједно са лествицама полеђушке у сламу . .. Већ букну јасно његово лежиште — још има толико снаге, да се скотрља у страну — још један тренутак, па је све у около у пламену .. . А вихор дува, наста писка, прштање, зујање у ваздуху ... већ се ватра дохвати венца. Он полете на двориште, које је још немо пред њим. „Ватра — ватра — ватра!" разлеже се гласно њсгов узвик, да пробуди оне који спавају . . . У шталама, где леже слуге, све оживе, из комора •разлеже се вриска . .. Већ је кров обузела једна ватра. Цреп почиње прштати и пада с хугсом на земљу. Где се начини отвор, избија одмах пламени сноп к небу. Дотле је усамљен стајао на дворишту и посматрао скрштених руку овај грозни посао, а сада се отворише врата, и слуге и слушкиње поврвеше с виком на двориште. Сада он уздахну дубоко и лакну му, као после извршене дужности. и пође лагано градини, пре него Гби га ико срео, — „доста сам радио" , прогунђа , затварајући за собом врата на огради. „Данас хоћу да се одморим." Тенпшм кораком оде низ шљунчану стазу , као да је мртав уморан, и непрекидно говораше за себе : „Да се одморим ! — Да сс одморим!" Поглед му пођс уморно у наоколо... Од месечеве светлости и сјаја пламена, потонула у море светлости, лежала је свугде око њега градина, а сенке узнемиренога лишћа трчалс су пред њим као утворе. Овде онде пала би му на пут која искра, на очи као свитац. Он потражи најгушћи хладњак и сакри се у његов најскровитији кут. Тамо седе на бусен и нокри лице рукама. Није хтео ништа више ни да види ни да чује. Али туп неки осећај радозпалости натера га да иосле неколико тренутака опет погледа. Како подиже очи, виде како пламен, као нурпурни, бело оперважени балдахин, лиже и преко куће за становање, јер је онамо дувао вихор. Сада је зпао да је све пропало. Он сгсрсти руке. Учини му се као да се мора молити Богу. „Мајко, мајко!" узвитсну он, са сузама у очима, и пружи руке к нсбу. — И намах се у њему створи чудновата нромена. Ви му сасвим слободно и лако у души, ишчезе тешки притисак који је за све годипе притискивао његову главу, и дахнувпш лакше пређе руком преко плећа и мишица, као да хоће да смакне ланце који падају. .. „Тако !" рече он као човек коме пада терет са срца, „сада немам ништа више, сада и ие треба више да се бринем! Слободан сам, слободан сам као птица у ваздуху!" Удари се песпицама по челу, плакаше, смејаше се. Осети се као да је нека псзаолужена, нечувена срећа намах с неба пала на њега. „Мајкб, мајтсо!" викну он у дивљој радости. Сада знам какав је свршетак твоје оајке. - - Снасен сам спасен сам!"