Nova iskra

ВРОЈ 11.

Н 0 В А И

С К Р А

СТРАНА 351.

.... Без сумње је и вашој редаицији послат на приказ »ТелеФон — енциклопедиски календар 1900 г." »Тамо ће те наћи неколике преводе и оригиналне причице овога г. АШ. по називу : »Зарђао«, »Чије је дете", »Вожји човек" са таквом тендепцијом, да до сада још нигде нисмо могли читати овако раскопчане ствари у нашој кшижевности .... »Моје је мишљење да би г. А1ћ. и сви други боље учинили кад би се махнули превода Ги де Моггасана и њему сличних. Нека оставе њих на миру и иека они с оваквим гадним причицама упознају и кљукају Француску публику, а нас, срнске породице, сриске домове, српско друштво не доводе у искушење да у својој рођено.ј кући црвеиимо, кад се такви скандали усред породице иаше на глас читају. »Не могу довољно да се начудим ни цензури нити вама како их својом индиферентношћу иодржавате у овако ружном писању ....« Већ само с тога, штоје редакција »Нове Искре« добила писмо такве садржине из јодне од најмањих паланака у Србији, редакција је сматрала за пријатпу дужност, да уз ово неколико речи о Телефону изнесе и горе наведене мисли једног свог редовног читаоца. Но пре свега, редакција се мора оградити од ласкавог мишљења непознатог читаоца, да је она у стању да спречи ширење болесне, труле, иеморалне лектире у маси читалачке публикс, јер признаје да то опа није у стању. За то има нарочито позваних чинилаца и то је њихова дужност. Редакција »Нове Искре« сматрала је и сматра себе за малог, можда једног од најмањвх и најслабнјих бораца на илеменитом пољу борбе за истину, лепо и добро. Она признаје да су јој силе слабе, али осећа много добре воље и усталаштва и тврдо верује, да ће се некада под узвишеном заставом, под којом се бори, напослетку извојевати и нобеда. Дотле пак, а нарочито ако наши критички спремни људи буду и даље индиферентно гледали како се коров гаири тамо, где би само цвећа могло да буде, дотле ће се маса наше читалачке публике, а на првом месту наша омладина, и даље кужити литерарним делима као што је и Зарђао, прича коју је, иоред остале своје пробране садржине, донео календар Телефон. Ми смо и без писма неиознатог читаоца „Нове Искре« мислили да проговоримо неколико речи о Телефопу и да обратимо пажњу родитељима срцским на ту књигу. Знали смо, да ће је многи купити само с тога, што .је крштеиа именом календара; јер се ни једне књиге не растурају у толиком броју у коликом се растурају календари, пошто су они иотребни свавој кући. Али горње нас је писмо нарочито покренуло, да из обичног реФерата о новим календарима издвојимо календар Телефоп и на њему се мало дуже задржимо. Онај патриотски бол који се осећа у тексту тога писма; онај увређени понос и Србина и нарочито родитеља потресао нас је. Нас ни мало не чуди што је уредник календара Твлефона штамаао у том своме календару и причу »Зарђао«, јер знамо да свако, па и г. уредник ТелеФона, ради и дела по својој памети, по својој души, и по свом васпитању, и што је главно, знамо да на то има права ; — али не можемо довољно да се начудимо што је, и без икакве цензуре, допуштено штампање и растурање тога календара. Шта више ми сматрамо то за грех, грех према невиној деци која, као што је познато, од свију књига најрадије претурају календаре, нарочито још ако су са сликама -као што је „Телефон". Али и поред приче Зар/јао која је прави скандал, и поред прича Чије је дете и Божји човек, које су и по садржини и Форми својој две литерарне ругобе, ми ћемо изнети шта г. уредник мисли о браку, о тој основи свакога друштва и државе, па без сумње и нашега, или, какве је мисли о браку нашао да треба ширити у масу. Бво тих мисли : „Брак је прва глупост коју човек учини кад постане паметан«. »Шта је удовац ? — Осуђеник, који је своју казну издржао«. „Најсрећнији и најспокојнији породични живот ужива удовац без деце«. »Брак је гроб љубави " Ето то је по нашем мишљењу онај део календара Телефона, који не само да је без икакве вредности но није никако смео бити ни штампан. Што се тиче.осталог дела, ево ћемо и из њега изнети неколико великих, — освештаних истина, које је г. уредиик Телефона понудио својим читаоцима, да се напојени њима користе у практичном животу. »Срећа иде пешке, као и колима«. »У старом лонцу супа је изврсна«. »Ко не може да јури тај каса«. »Само се богаташима иозајмљује«.

»Ноћу је свака капа добра«. »Пред биФеом се не игра«. »Змија се скрива у цвећу«. »Крој хаљину према чохи«. Као год што су и наведеие приче и цитати, исто тако и сва остала садржина Телефона просто су набацани штамиани редови без нкакве вредности. Кад је опште позната ствар, да су сви понуларио издати калеидари пуни поучне садржиие и упустава за практични живот, нуни ■лаке, изабране лектире, приповедака, песама, списа моралне, дидактичке садржине, -- то ће се онда, без сумње сваки прво запитати кад узме календар Телефон у руке. Што ли је, Воже, овај календар штампан ?! Да ли зато, да нам каже шта је то котиљон ? Илн зато, да нам каже да ће име Ујка Сарсеја остати у вечитој успомеии, а не каже нам се ни ко је тај Ујка Сарсеј, ни шта је радио, ии колико је радио, ни да лн му рад што вреди, и ако вреди —зашто вреди ?.. . Да ли за то, да нам каже, да аутомобила има »чак и у Туркестану, Италији и т. д. где су лепи : природа и жеие.« Да ли за то, да нам каже, како има и иекаквих историјских изрека ? Или за то, да нам се у исто време каже, колико је година требало да прође ио рођењу Христа, па да такав календар, као што је Телефон угледа света ? Као јавно гласило, дакле, ми осуђујемо ту књигу која не само да је без икакве вредности но је неморална и може само убитачно дејствовати на иашу још чисту, чедну и непокварену омладину. Л. Р А 3 Н 0 Руски лист о Г. Стојану Новаиовићу — Руски иолптички лиет Повоје Времја који излази у Петрограду, у свом илустровааом додатку од 8. ов. мес., донео је на насловној страни слику Г. Стојана Иоваковића, са овом кратком биограФијом : „Нови српски посланик у Русији, Стојан Новаковић, рођен је 1842. год. у Шапцу, а образовање добио је прво у Београдском Лицеју, а затим на правноме Факултету у Београду. У Лицеју почеоје он своју нроФесуру, а аа тим је, кад ,је Лицеј преобраћен у Велику Школу, заузео катедру Иеторије Јужних Словена. Поред проФесорске дужности Г. Новаковић прилио је на еебе и дужност директора Народне Библиотеке и Музеја. „Научни радови овога поцуларног и признатог политичког радника учинише да је Новаковић 1873. г. постао министром просвете и црквених послова. Научни радови Г. Новаковића беху признати и ван граница његове отаџбине, јер га за члана изабраше и ова страна научна друштва: Руска Академија Наука Академија у Загребу, Краковск! Академија, као и Филолошка друштва у Цариграду и С офији. После српско-турскога рата Новаковић је био поново назначен ва министра народне просвете, због чега је у току трогодишњега унрављаља просветом и једногодишље управе унутрашшим пословима ерпска просвета знатно напредовала. Ускоро за овим Новаковић је догаао у оставку где је све време посветио науци. Као политичар Новаковић се јавља поново тек као министар при турскоме двору, где је пуних пет година радио с великим успехом у интересу своје отаџбине. Кпда је дошао на владу Краљ Александар, Новаковић беше неко време председником министарства; но 1896 г. отишао је поново у оставку предавши се науцн. Поеле годину дана Новаковић је попово баузео портФељ посланика прво при турскоме двору. за тим у Паризу и најзад код нас у Петрограду. „Ето тако је интересантна прошлост овога научника и политичара. Остаје нам да још 'и од своје стране додамо да, где је год Новаковића бацала судбина, свугда је он умео придобити за се опште симпатије". * Бугари и српске старине у Маћедонији. — У IV кљизи 3. свеску списа „Извћст1Л рускаго археологическаго инетитута вђ Констатинопол 4", који се штампа у С офији , изашао је Извештај о институгском раду у години 1898. Како суди овај учени руски институт о нриликама у Маћедонији, како мисли о држању Срба и Бугара, нека посведочи овај уломак из Извештаја (стр. 124—125): »Сада је наступила о%*^цост за археолошко изучавање Маћедоније и од жестоке борбе између српског и бугарског елемента. За го неће бити излишно да овде и о том проговоримо. Треба примати гсао са свим увеличане, б:.р за последњих десет година, оне жалбе на Грке, као да они уништавају словенске натписе у храмовима, епаљују словенске рукописе и упропашПју све споменике који утвр-