Nova iskra

СТРАНА 350.

Н 0 Т? А И С К Р Л

БРОЈ 11.

Иогледај, Зое — та ноље за нас је ностеља брачиа, оно сунце сјајно сиједок, а пољско шанутање тајно вјенчане нјесни сдатко благомасје. И тако даље,.још две стране, и читадац најзадима утпсак да је иесник, описујући тако нодробно место своје љубави, постенено сметнуо с ума предмет своје љубави. Али нигде Хегек није тако показао да код њега вештак преовлађује над љубавником, него у овој песми коју наводимо целу, јер је иначе лепа песма. Јецаху јако кроз сребрне трубље оргуље днвну мису Палестрине, а јецај онај сад тање, сад дубље озвањао је пркви у висине. Ти бје крај мене. Тамо из даљине нламтио олтар понут живе зубље у тисућ свјећа; од свјсглости њине сјале су твоје зјенице_ голубље. У мисли наше вјенчање сам гледо, што се нред Богом мора да изврши, чији су свјету нераздрјешни ланци. И на том сам ти вјенчан прстен иредб, а један свједок штап кољеном скрши : ко у »Вјенчању« РаФаела Санци. Зар овде песнику није било главно да са својом драгом, онет у извесној средини, заузме известан естетички став, који ће опомнњати на извесну РаФаелову слику ? Зар му то није било главно, а оно што је према Зое осећао сасвид споредно ? Ох, никад пије било љубавника који се толико намештао, — као да би своју љубав нред ФотограФским апаратом проводио ... И таког љубавника ми нисмо у стању да сматрамо за довољно искреног. Он не воли жену просто. Он у напред тачно зна ниансу оног осећања које жели да од ње добије. Као добар редитељ, он удешава нарочити декор, и нарочито осветљење, п нарочиту музику да би управо ту ниансу добио. И сред те компликоване машинерије, жена коју воли, његова »мпркизица», његова сирота Зое изгледа готово један детаљ. Хегез-ов начин љубави исто је тако усиљен и памештен, као и његов начин певања. Кака разлика између њега и Вранка! Овом је бидо доета видети белу женску прилику да мине кроз јелово грање, па да му душа сама запева! Иетина његова љубав није била тако Фине врсте као љубав Хеге8'ова; тоје била она примитивна љубав, коју су знали .још Адам и Ева; али можда се баш због тога у даким и течним стиховима Вранковим, осећа нешто младићко, нешто свеже, нешто крепко, у кратко нешто што се никад не оеећа у трудно склонљеним стиховима овог хрватског сецесионисте са лажним шпанскил именом ... Ади ми смо далеко од тога да тврдимо да су Хегез'ови стихови лишени сваке вредности. Ако не вреде иростотом и дубином осећаја које иаражавају, и ако не вреде искрености свог акцента, оии вреде својом техничком страном. Хегез (1е 1а Магаја је извепггачен песник, иетина, али извештачен с талентом. Ои рукује стихом тако сигурно, као мало ко међу нагаим данашњим песницнма с ове стране. Љегова поезија, колико смо могли да оценимо по само овој збирци, није особито пластична и живописна, алп је на један врло интересантан начип музикална. [Наравно, у већој мери за хрватског читаоца него за српског, јер нашим ушима врло »неблагогласно« звоне извесни хрватизми у Хегез'овим стиховима.] Замерити би му се могло само за извесну виртуозност. Он се тако лако прилагођава сваком ритму, да ми још не знамо какав је интимни, нрави звук његових стихова. Рекли' бисмо да, но ритму, он стоји доста близу Јосииа Версе, који је био покушаода у нашу поезију пренесе ритам неких Хајнеових несама. Али ми се не сећамо да смо, и код Берсе, нашли једну песму с овако пријатном музиком: Кроз прозирну маглу зора у ружичном смјешку титра, па се свија танка, хитра око мирног твог прозора. Чека док ти оку сненом санак дигне лаке мреже, да цједову у руменом прикаже ти жеље свјеже.

Хризантеме и ружицо миришу у раном дашку, растварајућ ширну чашку бистре зоре за капљице. Очекују да и оне ноздраве те у свом сјају, и да твоје бјеле ноне чистом росом поштрапају. А твој Хегев на уранку жеди да те пјесмом слави, да ти збори о љубави, чим се отмеш задњем санку, чим се кажеш код прозора. Душа дршће као цитра Кроз нрозорну магду зора у ружпчном смјешку титра. !ар цела ова песма не »дршће као цитра«, и зар не звучи као нека серенада из даљпне ? ___

Јнелефон, енциклоиедски календар. 1901. Уредио Д. ДаниловиЛ — АТ. У Веограду, штамаано у Државној Штамаарији Краљевине Србије, 1900. — 8°, стр. 112. Цена I динар. Ма да нисмо реакцијонари, ма да смо дубоко уверени, да у слободној утакмици рада на сваком пољу лежи једина гаранција за ,-спешан и плодоносан рад, — ииак, кад погледамо шта се све даје на штање нашој читалачкој публици, дође нам те зажалимо, што код нас лема литерарне цензуре, без чијег допуштења пе би се смело иу|нтати у саобраћај никакво литерарно дело. Ова ће наша жеља, можда, лногима изгледати чудна, и с тога је ево хоћемо одмах и да објаснимо. Ми не жалнмо што у нашој просвећеној Србији нема цензуре ; али, ирема ономе, што се, тако рећи, свакодневно дешава у нашој младој [ зеденој кљижевности, жалимо што не иостоји какав књижевни одоор, без чијег се меродавног донуштења не би смедо штампати ни растурати ни једно у белетристичну одећу обучено дедо. Кад, на жалост, код пас још нема пп једног литерарног критичара, чија би реч била закон у очима читалачке масе ; кад, на жалост, ни један од оних који су до ^данашњега дана писади литерарпе критике пијо бпо у стању да се узвиси до внсиие хладног бесиристраног посматрања : кад је, на жадост, многог од апх више руксзодила накост и којекакви мањи обзирн, но свето одушевљење за депо, глеменито и узвншено — онда мислимо да је крајње време да се та гразнина попуни, А ми верујемо, да би се та празнина најбоље поиунила тиме, што би се, са надлежнога места, образовао одбор од неколицине наших познатијих књижевника, и то таквих који би не само својим књижевним радом, но на првом месту и својим животом, доказали да су искрени родољуби, да воле ово иарче наше напаћене отаџбине, и да у борби за духовне и морадне лепоте, дакле у >орби за идеје, нису никада прљавим средствима притицали. Ово нарочито наглашујем с тога, да у тај одбор не би ушао икакав књижевник, поборник на пољу лепога и узвишенога, који ои, замишљамо, бавећи се чптавог свога века депом књнжевношћу, бавио се и одушевљавао и животом и делима великих људи, па се под старост оженио каквом, рецимо, друмском механџијком те да с њом дели своје иреФињене мисди и осећаје; јер верујемо, да би такав гиме јасније и верније иредставио какав је у ствари, но свим својим извештаченим књижевним радовима. Признајемо да је по величини својој сувише мадо, а по садржини сувише прљаво дело које је дало повода да своје горње мисли изнесемо данас на оцену читадачкој пубдици. То је некакав Телефон енциклопедиска календар за 1900 годину, који је уредио некакав Д. Даниловић — АЉ. Ту неки дан редакција »Нове Искре" добида је, од једног свог аретпдатника из унутрашњости, иисмо у којем се између осталога веди и ово : ».... Чудно се овде живи : дуге јесење вечери а мало духовитих људи, на се човек у беспослици може лако и на странпутице да заведе. Прогутади смо већ све што је бидо за гутање из нашег орманчића од баблиотеке. Новине сваЈи дан преживљемо, сваки час виђамо се све с једним и истим људима који, опет, увек једно те једно говоре, и Вог зна како би се теш упарложили, да нам не дође но која нова књига за читање, а ви знате, да је сад сезона и новим календарима.