Nova iskra

15Р0.Г 11. Лов ловити 110 гори зеленој ; На добре се коње посадише, А за њима слуге и соколи И хитлени хрти и 0гари, одјездише п0љем крушевачким У Јастребац, у гору зелену. Кад је подне било превалило, Ал' ето ти славног Цар-Лазара И са њиме Вука и Милоша, Враиају се с Јастрепца планине. гледала их царица милица Са чардака на тананој кули, ■и са њоме до две миле ктк-ери, Вукосава и лепа јој Мара ; Кћерима је тада говорила : „Видите ли, моје киери драге ! „ГдЕ нам језди ваш мили бабајко „Из јуначког лова са планине ? „ Т а срет1ан је сада и до века „Уз два зета, два сива сокола ! „Један ми је по јунаштву чувен, „По јунаштву и мушкој леп0ти, „А други је по колену славан, „11о госпоству и по старешинству ; „Благо Лази који их имаде ! „Они су му вазда десна рука, „Они т1е му бранит 1 царевину." Расрди се Бранковиђ-а љуба, Срдито је мајци беседила : „Мудра ти си, моја мајко мила, „Мудра јеси, али збориш лудо ! „ГдЕ је гавран налик на сокола ? „ГдЕ је слузи бити господаром ? „Где се Милош може мерит' с Вуком? „Милош ти је слуга у лазара, „А Вук држи земљу и градове, „Господар је земље Херцегове ; „Бранковии је рода господскога, „РоДИЛА ГА ОД ГРАДА ГОСПођА, „А Милош ЈЕ РОДА СЕЉАЧКОГА, „ЦрОСТА ГА ЈЕ СЕЉАНКА IОДИЛЛ, „И. КОБИЛА МЛЕКОМ ОДОЈИЛА, „С тог' и зову њега Кобилиб.ем ; „Што га хвалиш да је добар јунак, „Не би смео на мегдан изић.и „Бранковилу, моме господару." Мајка мучи, ништа не говори ; Бира речи, да кђер'ма угоди, Ал' говори сестра Вукосава : „ИсТИНА је, СЕЈ0, шт0 г0в0риш, „БрАНКОВИЋ. је ОД СТАРИНа чувен, „ГоСПОДСКОГА РОДА и колена, „РоДИЛА га ОД ГРАДА госпођа ; „Мог МиЛОША РОДИЛА сељанка, „А кобила млеком ОДОЈИЛА, „Но кобила јуначкога СОЈА : „Обилиђ. је јунак од јунака, „Два би Вука на саољи разнео."

ј 0 В А ИСЈР.А Цикну Мара кано љута гуја, Вукосаву руком ошинула ; Колико је лако ударила, прстеном јој лице нагрдила, Овли крвца њено бело лице ; СтАДЕ млада грозне сузе лити, И отират' црну крвцу с лица, Па отшета у зелену башту, ГдЕ СЕ, ЈАДНА, СИТА НАПЛАКАЛА. МаЛО било, дуго не трајало, У двориште дојезди Ла ЗАРЕ , Под њим кон.а прихвата МиЛИЦА, Бранковииу поносна му љуба, Нема кога да Милошу прими ; СтАДЕ јунак брижно погледати, Обазре се и тамо и амо ; Тада приђе госпођа Милица, Да прихвати коња под јунаком, Ал' јој Милош ПРИХВАТИт' не даде, Већ, погледа у зелену башту, Те угледа своју верну љубу, ГдЕ ПРОЛИВА СУЗЕ НИЗ 0БРАЗЕ ; Скочи Милош са коња витеза, Па похита у зелену башту. Пита љубу Обилиб, Милошу : „Што је теби, драга љубо моја ? „КоЈА ти је голема нев0ља, „Те проливаш сузе низ образе ? „Откуд крвце на беломе лицу ? „Ко је теби нагрдио лице ?" А верна му л>уба одговара : „МоЈ Милошу, мили господару ! ,,ЗлО ти сам се тобом похвалила, „Сестра ми је нагрдила лице." Па му каза што је и како је. Кад дочуо војвода Милошу, Плану јунак кано огањ живи, Кроз срце му врела крвца јурну, Па поскочи на ноге јуначке, Једним скоком' из зелене баште, ДрУГИМ СК0К0М ТЕ ПРЕД ВуКА СТИЖЕ, !1 овако ЊЕМУ проговара : „Мој пашанче, Бранковић.у Вуче! „ТвОЈА љуба, ПОНОСИТА МАРА, „Уд'рИЛА је МОЈУ ВуКОСАВУ, „Пролила јој крвцу низ образа, „Те је, младу, горко уцвелила ; „Ти ћеш, Вуче, прекорети љубу, „Поучит' је да је милостивна, „К'о што сестри свак0ј доликује." 0дговара Бранковићу Вуче : ,.Да луд ли си, Обилић.-Милошу ! „Видим данас где памети немаш ! „ГдЕ ти хоћ.еш, што не може бити : ,.Да госпођа, БрАнковиид Мара, „СвИЈЕ главу испред КоБИЛИИКЕ ? „Ако ју је једном ударила, СтАРИЈА је СЕСТРА и госпођа, „Те јој, пашо, замерит' не могу."

СТ РА ГГА 325. И реч по реч, они успламтеше, ВоЈВОДЕ СЕ љуто завадише ; Трже сабљу из корица Вуче, Ал' му Милош уступит' не хоће, Севну сабља у његовој руци, На сабљу му сабљу дочекао ; СтОЈИ ЗВЕКЕТ ЉУТОГА ОРУЖЈА, Из ОШТРИЦА ЖИВА ВАТРА СЕВА, И ОДЛЕЋ.Е ПО КОМАД И КОМАД ; Ал' је Милош јунак од јунака : Замори се Бранковииу Вуче, Замори се и клону му рука, ГГаДЕ сабља у ЗЕЛЕНу траву ; Препаде се Бранковићу Вуче, ПлЕЋА ДАДЕ А БЕЖАТИ СТАДЕ. Ал' поскочи Обилиб. Милошу. Сустиже га двору на вратима, За бела се грла дохватише, НоСИШЕ СЕ по МЕРМЕР-АВЛИЈИ Ј У МиЛОША СРЦЕ ЈЕ јуначко, Он обори Бранковиба Вјжа, Обори га на земљицу црну. Прискочи им тасте, Цар-Лазаре, Препаде се, погубиће главе, ГГа овако њима говорио : „Не те, децо, Бог вас не видео , „Ман'те с' кавге, далеко је било ! „ШтА ћ.е 0 НАм' рећи други људи ? „Смејат" нам се кано деци лудој ! „Бијете се и крв пролевате, „А Турци нам на кућноме прагу ! „Кад улудо погубите главе, „Ко ће нама БРАНИт' царевину ?" ' А Милица говори Милошу : ,.Немој зете, да од Бога наћеш ! „Да нам кућу у црно завијеш, ,.Да нагониш беду и невољу ! „.Јунаштво је твоје превелико, „ТвОЈЕ име СВЕТЛО на ДИВАНУ, „СлАВЕ ТВОЈЕ НАДАЛЕКО НЕМА, „Зар је хоћеш, за невољу нашу, „Мрчит' крвљу свога пашенога ? „Не Милошу, не огреши душу, „Срамота је пред Богом и људ'ма." Пусти Милош пашенога свога, Поклони му живот на мегдану, Па овако њему говорио : „Устај, море, Бранковибу Вуче „Дигни сабљу, подичи се с њоме, „Па се хвали својој верној љуби, „Да ти не смем на мегдан изићи , „Мог'о бих те сада г10губити, „И љубу ти у црно завити, „Али неђу, јер смо пријатељи, „Пођи збогом, не хвали се више !" Тад говори славни Цар-Лазаре : „Прођ'те с' кавге, моја децо драга! „Хајте са мном на горње чардаке! „Да се жедни напојимо вина,