Nova iskra

- 345 -

црква, која под мокнон заштитом Вож.је деснице чини овој. триумфални поход у свет. Каулбах је имао идеју да у слики нропасти славиога града даде утисак једног значајног акта у историји света. За њега разорење Јерусалима не беше оевета Римљана на једној оријенталској вароши, веК свршетак једног иреживелог дарства, целе једне цивилизације. Судбина његова била је судбина свију славних градова. Он је осетио дух тога невидљивог Бога свеприсутност тог Нечег, што све од Постања лебди још у историји, па је хтео да га у слики престави. Он је хтео да у слики реализира тужну песму трагедије човечанства, како је само певају оргуље у цркви. Он није, дакле, гледао иредмете онако, како их историја показује, већ је у њима тражио мистичан смисао њихов. Од историје прешао је на мите и у њих заодео историске мисли своје. Ово је митолошки символизам. У символизму дапашњих дана уметник за своје идоје, осећања, утиске тражи облик, тражи слику, која би их згодно ирестављала. Идеје немају одмах утврђене Форме и боје; оне су још голе, још необучене у одело. По читаве године лутају оне по свету ствари и траже одећу, у којој би могле изићи нред свет. Све се дотле сликар носи њима и гледа на њих духовним очима својим. Ево како је постала Љубав и смрт, слика славиог енглеског символисте Уатса (\УаШ). Он је сликао једног младића, коме су, на први поглед, богаство, отменост и васпитање отварали најружичастије изгледе у будућност. Млади нак организам његов нодривала је неизлечимн бољка и сликар, који је морао нратиги и најнезнатнију промену његових црта на лицу, имао је ирилике да се сваког дана све то јаче о томе увери. Крај је био неизбежан и врло близу. Сликареву оку не беху измакли ни пожртвовање брижних родитеља, ни очај веренице, ни нежност иријатеља, који еу чинили све, што је могла само љубав измислити, да крај задрже. Али је све било узалуд. У глави Уатса породи се идеја: „Љубав слабија од смрти." Четрнаест је година носио Уатс ову идеју у глави. Најзад је она добила облик и постала изражена у слики Љубав и смрт: Врата једне куће. Пред прагом је смрт, огромна жена у дугој белој туники, са велом преко главе, бледа лица, шупљих образа, мртвих, упалих очију, дивовских плећа. У њеним се корацима ноказује суморна величанственост, њена моћна рука пада самопоуздано и одлучио на браву, у намери да отвори врата. Љубав, дете наго са великим сјајним крилима, баца се нред врата и нруженим рукама нокушава да задржи Смрт. Његове су очи пуне туге, а на уснама лебди преклињање, али смрт хладнокрвно корача даље, не дижући главе и не обзирући се на Љубав. Моћни и неодољиви иокрет њене руке довољан је да отисне у сграну нежно дете. Под снажним утиском њене слике ми се не можело отети жељи, да не изнесемо и другу слику од истог сликара, која нам се асоцијацијом идеја намеће. То је Љубав и живот. Стрмена стаза уз један обронак. Па оштрој ивици сгене стоји љубав, витки и снажии момак са дугим крилима. Он пружа руке једмој

младој, чедној девојки, клонулој од умора, која бојажљиво ступа и са пуно резигнације обе своје ручице поверава младићу, да је води перавном стазом брега, над којим се сунце рађа у златном блеску. То је Живот. Са пуно иежности и преданости очи су јој управљене на младића, а полуотворене усне, као да шапућу речи Петраркине о љубави, која бедно створење води мучном стазом, а иема милости за срце, које је само њој отворено. Она га држи вечито окована и вуче га од понора до понора. Стаза је за њ чагљаива. Оно из далека види како сија нежна светлост, којој би љубав хтела да га одведе, али оно нема крила да би јој могло следовати. Предмети и ствари, дакле, постају символи рођепих мисли једнога уметника и сонствених осећања његових. Уметник не слика више ствари него идеје. То су символи, који у једној слики говоре. Беклина зову највећим немачким символистом. Његове алегорије показују великог уметника, који је сликао са „мање пути, а са више духа и осећања." Велики уметник и велики мајстор иду овде руку под руку. Све је код њега срачуњено на имиресију, коју слика треба да изазове. Овоме се нрилагођава сва техника његова. За сваку нову имиресију тражи се нов поступак: нове Форме и нове боје. Беклин је у томе остао највећи немачки мајстор до сада. УИа вотпгит кге^е. У средини мраморни кладенац, из чије Сфингине главе исгиче извор живота и тече даље као поточић. Мраморне степенице воде у дубину. Ту су престављена три доба живота. Напред два детета која се играју цвећем на поточићу: цвеће лагано плови огромном мору успомене. Десно од бунара сгоји полунага одрасла девојка у плавој хаљини, посутој звездама. Она је сањалачки дигла главу горе, а обема рукама стиска једну киту цвећа. На њеној страни расту руже и лавор. Л.ево витез, који кроз чкаљ и боцу језди, са заставом у руци, у борбу живота. На његовој се страни уздижу озбиљни и мрачни кипариси. Горе на самом врху кладенца замахује смрт косом више згурена сгарца. Рат. Над једном вароши лебде у ваздуху три опустошиоца на помамним коњима. Поред њих лети фурија ножара са запаљеном буктињом у руци и сеје пустош на све стране. Огњени облаци и дим дижу се у вис и обасипају коњанике ружичастим сјајем. Дивље јуре коњи кроз ваздушне регионе: око им плашљиво извирује из главе; ноздрве се шире; из отворених чељусти одјекује страховито хрзање. Они слуте људску крв. У другој слики су само три витеза. Они номамно јуре изнад једне вароши, која у ноћној тами лежи испод њихових ногу. У снажној руки носи Пустош чекић и са бестијалним изразом лица замахује њиме. Уз дивље клицање растреса Освета своју змијасту косу. Полунага она се издиже у седлу и са триумФом диже мршаве руке у вис. Смрт, костур у витешком прснику са звездом на прсима, сагиба се са коња и завитлава своју косу изнад града. Копите њихових коња лебде изнад самих кућа, те