Nova iskra

- 347 -

Приморава, да се креКе ио соби, како би се отров боље сварио и учинио већ своје дејство. Иза њих, — то се све види у огледалу — кревет, на коме ће жртва лукавих замака скоро испустити своју душу. Тек када је свршена ова кућиа инспекција, ваља уиравити поглед на ово загонетно, дивно женско лице, па ће се разумети, гата њен поглед хоће да каже и за гато она иере своје руке. Ова слика буди низ идеја, које истичу из јасно изражене ситуације. Речи Француског сликара Миле-а (МЈ11е1.) потпуно су тачне: ./1еиота не лежи у лицу. Она ее показује у ха,рмонији човека са његовом делатногаћу. Једна је мајка лепа самим погледом на своје дете. Символизам сретамо и у портрету. Ну док су иоједини сликари изнашли само Форму модерног символизма, Уистлер (УУШбИег, рођен 1854. у Балтимору) му даје боју. „СимФОнија боје" за њега је симФонија душе. Ево портрета славног историчара Еарлајла (Саг1у1е ). Пред сасвим голим зидом у сасвим нразној соби седи, у нроФилу, славни муж. ./1ице му испијено, болан израз уста, тужан поглед. Он седи у црној столици и на коленима држи велики гаешир свој. Он је умотан у црн, исто тако простран капут са дубоким борама, а на рукама има рукавице. 'Гело изгледа као укопано у пространој хаљини; прекргатене ноге ишчезавају под теретом горњег капута, који је стављен вигае њих. Мртвачки бледа глава малаксало је клонула, на лево раме. Неочегаљана брада и дуга коса су седе; очи пола затворене, а пола будне; у цртама лица је озбиљна резигација, из које веје дах туге. Сасвим овим је у складу ваздух, ко.ји окружу.је велику и мргааву Фигуру његову- Дан је суморан и мрачан као магла, која се диже из Темзе. На зиду виси један бакрорез у црном оквиру, сличан посмртној листи, оивиченој црним линијама. Све је тако диспозирано у бојама, да се чиии као да сетно и у молу одјекује жалосии погребни марга. Својим символизмом у портрету Беклин стоји близу Уистлеру. Он је обично говорио: „Већ се по оделу мора познати да је то девојка, коју слика преставља. Оно мора имати боју пролећа." За њега у портрету не бегае крајњи циљ највернија репродукција природе. Човек се не сме ропски везати за треиутну појаву. Уметник мора у једиој личности тражити оио што је битно, оно гато ту личност нарочито карактеригае и издваја од осталог света. Да се ово сугатаствено у карактеру једие личности истакно, треба се умети користити свима средствима, која могу једном уметнику стајати на располежењу. Већ и сам спољагањи изглед треба да буде подешен према овоме карактеру, који је уметник у својој личности открио. Према њему ваља иодесити и нарочиту ситуацију. С тога је он ретко сликао људе у њихову обичну оделу. Једној дами бела, иежна меса и румених образа, дао је црн вео, пре него што је иочео да је портретира. Њему, дакле, увек беше пред очима идеалаи портрет. Свој соиствени аортрет Веклин је сликао неколико пута. Први пут је преставио себе са чашом вина у руци. За њим ослушкује смрт, која му своју песму свира на

носледњој струни. Он држи у рукама кичицу и палету. Тек што је помешао боје и диже качицу за нове потезе, кад иза њега тихо почињу да звоне звуци са виолине. Удубљеи у мисли ослушкује он несму о смрти и о ништавилу свега, коју костур иза њега свира. Он јасно чује звуке, који парају уши и са затегнутом пажњом, коју дивно издаје израз његова лица, ослушкује их. То су очи човека, који са пуно духа гледа иред собом у далеки живот, у коме се ради, да се живи. Он у исто време гледа и у назад и осећа се као пролазни створ у васељени. Слику је радио 1872. год. (кад му је било 15. г.) Годину дана доцније ностаде други његов иортрет. Прекргатених руку стоји уметник наслоњен на један стуб. Где је он, ту расге лавор. Високо над њим, у ведром зраку, лебде тице. Својом сићуганошћу показују оне, како је небо високо и далеко. Човек пак стоји, борећи се са судбином, овде доле на земљи. Жена Беклинова као муза. Посгала је у Риму 1862. год. Овде га бегае толико обузела чар његове жене да је овековечио у дивно идеализираном нортрету. Она је са топлим теиом једне жене са Југа, одевена у отворено-жућкасто одело. Бледо-плав зид са црвеикастим орнаментима образује основу. Све то нојачава утисак једне идеалие жене. Најчистија и најмоћнија љубав водила је кичицу, црту по црту, у овој слики. У томе лежи тајна њена дејства на изложби Минхенској 1868. год. Сафо. Са пуно ОФокта лежи на отворено -плавичастој основи лице са бојом слонове кости и нежно ружичасто одело, У портрету се осећа дах атичке дугае. (СВРШИЋЕ СЕ)

иалк *•

11

Беч, крајем окгобра, 1902. год. Јесења Сликарска Изложба, у Уметничкоме Дому, отворена је нре неколико дана. По броју изложених предмета (1075 скоро све самих слика) она је већа од свију, које се с јесени нриређују. Поред тога, ова се изложба одликује и једном другом својом страном: она се састоји, осем из збирке радова разних сликара, јож из колекција слика неколицине уметника, махом већ помрлих, једне колекције чисто бечких ствари. („У^еппепаЈа", око 400 слика, већином акварела), — поклон Модерној Галерију од једнога при.јатеља уметности, из колекције Хајнешанове Галерије (Минхен—Ница), из збирке оригиналних слика за дело . ГМе 084егг.-ип§. МопагсМе ш \Уог1 ипс! 1Шс1." И онда, имајош нешто. Кад се Сецесионштина нре неколико година оцепила од Уметничког Дома, она је задрла доста другим путем и сместила се у свој дом. Пре две-три године оцепи се опет једна група уметника, т. з. На§еп-Вшн1, и отпоче да приређује засебне изложбе (оне су све три, скоро увек, у исто време, као што је и сада случај). Сад се појавило опет нешто ново, али у самоме Уметничкоме Дому: в Јип§1>ипс1\ И дом Сецесионштина и Хагенов Савез утекоше, скоро у диаметралноме правцу, остављајући Уметнички Дом по средини, дотле се Омладински Савез јавља на староме, опробаноме пољу, и остаје ту: он је подмладак његов. — Испрва, док се човек очима не увери, ирилази са доста скентичности одајама Јип^ђишЈ-а: све мислите да ћете тамо наићи на сушти симболизам. Скоро ни трага! Вас ће тамо задахнути свежи дах младости, која