Nova iskra

— 349 -

пића. Доцније му је било одређсно да чува дринску границу од Турака, и он се сместио у Парашници, у атару црнобарском, и ту прибрао „ Годих синова" кад 50, кад 100, а кад кад и 200. — Зекини су се војници звали , Голи синови", за то што су биди све сами бећари, људи без кућа и породица, па наравно у почетку и голи и боси, али су они доцније бивали одевени све у чоху и злато а окићени најлепшим оружјем... Кад је 1818. сила турска, под везиром Деренделијом, иагрнула испреко Дрине у Србију, Срби су начинили шанац на селу Равњу, на оном земљоузу између Засавице и Саве, и ту су мислили да уставе турску силу, док јој друга српска војска не би озго ударила с леђа, те да тако сузбију Турке и врате их у Босну. Ова се нада не испуни, него на нротив ова турска војска разбије Србе и натера да се повуку из шанца, и то у великом нереду. Видећи ту погибију браће своје, Зека, са својим голим синовима, начини најсгражњи ланац, ге стане заклањати Србе који се повлачанге, а сузбијатп Турке који нападају. Тиме .је многима обезбедио узмицање, а себи и друштву свом купио право на несамртно име ... Док је трајало барута, устављали су Турке пушкама, а када тога нестаде, они поваде ножеве своје, још по једном погледају на наоблачено небо над Србијом, осврну се на лепе равни мачванске, па номснув Бога и свој народ, јурише с голим ножевима у Турке, и ту, секући, буду исечени сви до јед-

ног!" (Кнеж. Србија, 459. стр.) — Из оваквог живота Зеке Буљубаше и његових голаћа, изабрао је Г. Ранос моменат, када се Зека враћа са једног свог ратничког похода. И рухо и оружје и коњи њихов је нлен из тог похода. — Као што смо већ јавили овај лепи г. Раносов рад већ се олеограФише и у најкраћем времену моћи ће красити српске домове. Кула Тодора од Сталаћа (Фотогр. снимио Л.. Грбић). — „Над ставама Исто\не и Западне Мораве, у брегу, стоји и сада јако опала зидина, коју народ зове „Куда Тодора од Стадаћа". Три зида: источии, северни и западни стоје још уснраво, само су један од другога отво.јени, а јужни је са свим из темеља искорутан; до куле пак, где је бида капија, стоји зид са сводом. На северном дувару куде има под сами врх прозор, и у њему се познаје модовање још од онога доба". Народна иесма сачувала је необично лену успомену на ову кулу и догађаје у њој. Ко ту песму не зна, нека је нрочита у Вуковој збирци, наћи ће је под натписом „Смрт Ввојводе Пријезде". Улазак у Сењски рудник. — Већ је довољно познат и у туђем свету овај сриски државни рудник угља. Његово богато налазиште изазвало је иодизање читаве српске рударске колоније која својим истрајним радом задобија све шире кругове потраживача. Наша слика представља улазак у рудник.

X Р 0 н И К д

Пре неколико дана редакција „Нове Искре" добида је од једног свог претплатника ннсмо, у којем је говор о једној рђавој навици у нашем друштву, на коју доста чес^о наилазимо. Пошто је таква једна појава од општег интереса, и иошто се редакција у свему слаже са мислима тога свога претплатника, решила се, да то писмо, скоро од речи до речи онако како је написано, изнесе нред своје читаоце с молбом, да и они размисде мадо о тој појави, ие би ди се, тако заједнички успедо, да се та појава искорени међ нама. Ево тога несма. „.... Као јаван орган нозвани сте и да износите, и да критички пропраћате све оно што се тиче нашег јавног живота т. ј. и добрих и рђавих страна нашега друштва. Полазећи са те тачке, усудио сам се да вам пошаљем ово неколико речи, о једној непријатној иојави у нашем друштву, на коју се врло мадо пажње обраћа, а међутим, појава нам та неоспорно штети. Вама је нознато да у границама Краљевине Србије има врдо много Срба досељених из других крајева Срнства. Међ њима, многе је овде међ нас доведа кодико жеља да живе у сдободној Србији, толико исто и побуде више материјалне нрироде. Довело их је уверење: да ће радећи и живећи овде, бити сигурни и животом, и чашћу и имонином својом, и таквих је, без сумње, највећи број. Али међ њима има и такових који су из најчистијег убеђења, из велике љубави премо Српству дошли овде у часима искушења нашег да нам помогну, и да заједно с нама гину, одушевљени именом и великом и сдавном прошлошћу нашом. И кад би се само мадо даље у прошлости завирило у ту појаву, нашло би се, и то је неоспорно, да је сваки други од нас родбином досељеник, да је сваки други од нас по оцу, деди иди ником претку своме или Босанац, или Херцеговац, или Старосрбијанац, или Македонац, или Војвођанин, или Далматинац. Међутим, како се ми, потомци тих досељеника, нонашамо према Србима из остадих крајева српских, који, или дођу овде да се наседе, иди дођу да траже рада? Зађите но читавој Србији и ви ћете чути и видети, да наш народ не само Србе из Старе Србије и Македонијо но и Србе из

новоослобођених крајева назива Бугарима; Србе из Војводине, а можда само зато, што и они не иду у гаћама и кошуљи већ су обучени, назива Швабама; Босанце назива Турцима; ,/1ичане и Крајишнике назива Хрватима. Па још кад видите просте људе да се тако понашају, можете им то и не уписати у грех: нрости су. и од овог села и најближе окружне вароши ништа даље нису видеди. И чим виде на некоме одедо другаче но се у њихову селу носи, и чим чују да истина српски говори, али не тако ко што се у њихову селу говори, одмах налазе да тај не може бити Србин као што су они, но да мора бити нека друга вера. Али, кад чујете и каквог шкодованог Србијанца, да нрема Србима из разних крајева унотребњује епитете као што су: Шојка, Цинцарин, Шоп, Македонац, Гога, Шокац, — ви у чуду застанете и нитате се: да ли ово Србин Србину говори? да ли те речи као подсмех и погрду употребљава човек чији је отац или некакав нредак, такође морао бити или тај Гога, или Шоп, или Македонац, или Цинцарин, или Шојка, или Шокац. Видите, ја верујем да већина, таквих не унотребљава те изразе из пакости, из какве рђавштине, јер тврдо верујем, да ће се у сваком осудном часу ииак брат брату наћи да му помогне. Али. и ако те изразе унотребљавају тек онако као уз реч, из навике, не мислећи много о носледицама, — инак навика је та рђава, врло рђава, и ње не сме бити. Из самог искуства ми сви врло добро знамо и видимо, где нас је тај луди партикуларизам одвео. Зар је тешко помислати како мора да је тим јадним Србима са стране, који су највише несреће у својој домопини ирепатили једино с тога, што су хтели и даље сдаву да славе и да и деци својој у насдеђе оставе — како, велимо, мора да је њима, кад виде, како их ми, у слободи распуштени Србојанци, дочекујемо?! . .. Ако игде има брата да зажали, као што је рекао всдики Његош, нисмо ли ми та браћа, нозвани да најнежнијом љубављу дочекујемо ту несрећну браћу нашу, која, мучена бројно јачим туђинима, морају да напуштају све своје, све, па чак и гробове својих иокојника? Та за име Бога, кад сваки нормалан човек задрхти гневом гледајући кад неко немилосрдно своју стоку туче, каквим онда гневом треба да. дрхтимо ми Србијанци гле-