Nova iskra

— 324 —

г/зо

У ноћи

х, како глухи покој пуни Тамнину ноћи мирне, Жалосно мучи старо дрв'ље, Ни ветрић да га дирне. Грана му свод се мрачан свио Тамничке држи стене У густи мрак се празно губе Од суза мутне зене. На небу једва две три звезде Слабачко, благо зраче, Облаци тавни док се муком По црном своду влаче. Благе и бледе, две их видим Једине у тој тами Анђели мира, тихо траже Далеко, мирно, сами. Гледам их ... душа к њима тоне, Слободна, лака, жудна . . . Гледам: два ока сјајна, блага, Анђела даљна, будна.. .

11. аарила 1002. год.

Стеван М. Луковић

Ј"1ееимизам у xix вецу —/УУУУУУУУ ЧЛ/уу уууу\л ожо

(нАСТАВАК) ои је одлучно, без икаквог премишљања, из топлих верских осећаја прешао у неку врсту деФинитивног и непомирљивог скептицизма, који није хтео да зна ни за какве неизвесности нити за какву борбу нити за какве аспирације с оне стране гроба, у које се с неким дршћућим задовољством увија лиризам великих песника, на-ших савременика. Ничега сличног тим потресима душевним, том жаљењу, том дирљивом кајању нема код Леопардија. Остао је усамљен. И тек ако је по који пут с презирањем учинио какву илузију „од бојазни онога гато је с друге стране гроба." Више Бога није ни помињао, а кад му је, као песнику, требала каква личност која би играла улогу Бога, он би је називао Јупитером. Оамо тгрирода, тајанствени

принцип бића, блиска рођака онога Несвесног Хартмановог, стављала се нрема човеку у вечитим медитацијама песниковим о незнаном свету. Оамо њој човек управља питања о тајни свега што постоји, а што је тајна и за њу као и за њега. „Ми смо у рукама судбине, вели му она, па ма какав да је узрок томе, узрок, који ни ти ни ја неби могли разумети." Дакле Природа и Судбина, т. ј. оне слепе и неумитне Силе, чији се само рад осећа, али чије порекло почива у дубокој ноћи. Еад говори о љубопитству човекову поводом високих проблема, песник на један сасвим особени и чудноват начин доноси закључак. Руиш-ке се мумије дигну за мало из својих гробова и причају нам како су умрле. „А шта је после смрти?" пита Руиш, али четврт сата је прошло и мумије ћуте. На другом једном месту, у чудном једном дијалогу један Исландезац, који, пошто је бегао и од друштва и од природе наилази на Природу у дну Сахаре и сгавља јој питања од којих је свако јадање. „Што ме је и слала на свет пре но што ме је питала: хоћу ли ја на свет ? Зашто се, кад је, вели, мене створила господарем, није бринула о мени? Шта хоће она? Какав јој је циљ? Да ли је рђава или немоћна?" Природа одговара да она има само једну бригу и једну дужност: да обрће точак света у којем смрт издржава живот а живот смрт. „Па кад је тако, вели јој онда Исландезац, кад све оно што се уништава пати; кад оно што уииштава иема никаквог задовољства и кад је и само, кад дође на њега ред, уништено, реци ми онда, а то ми још ни један философ није знао рећи, ко то онда хоће тако: коме је потребан тај несрећни живот света који се одржава смрћу и нестајањем свега онога што га сачињава?" На то његово иитање Природа није имала потребе да одговара, јер су га у томе два гладна лава напала и појела, чекајући да се и сами изнурени простру где на песку пустињском. Ћутање је једини одговор толиком његовом љубопитству које се сгално лупа о иепролазне бране и губи у нростору. Ето, то је прва сгадија илузије Деопардијеве, или још боље читавог човечанства које он у себи носи. А тиме је показао колико су сулуде сво наде које човек полаже у иевидимо. Па да ли бар човек треба да ужива у овоме свету, пошто нема будућности; да се труди да своје биће развије великим мислима и великим сграстима; да жртвујући себе, биће своје споји било са отаџбином и труди се да она постане јуначна, снажна и слободиа, било с неким другим створом коме треба предати самога себе и чију срећу увеличати својом личном срећом. Патриотизам, љубав, слава, нису ли зар све то разлози да човек живи и у пркос томе што је иебо празно; нису ли зар све то сретства да човек срећан буде? И кад се већ треба одрећи којекаквих шимера у будућности, нису ли зар сви ти остали разлози довољни, нису ли зар баш они стварност права и то у свом најлеишем и најнлеменитијем облику, и није ли зар и та етварност достојна да се због њо