Nova iskra

- 325 -

живи? Истина је права да нико није више од Леоиардија осећао у себи душу отаџбине своје. Кад узме човек да чита његову Ода Мталији чини му се, да слуша час каквога брата Петрарковог, час каквог супарника АлФијери-јевог. И несумњиво је, да је онај који је написао те стихове, који су урезани у срцима свих Италијана, које сви они понављају и који су, без икакве сумње, иобедиоцу Новаре и Сан Мартина вредили колико и неколико батаљона добровољаца — не сумњиво је, да је тај био велики патриота, само патриота у очајању. Он је волео своју отаџбину али само ону из прошлости и није

развија а све оно ШТо од будућности назирем такво је, да ми се наде нретварају у сиове и лудорију ')." За кога су радили велики Италијаии: Данте, Тасо, АлФијери? Чему је користио њихов толики труд? Једни већ више не верују у Отацбину, а други су малаксали у борби. Па шта је и сам Данте урадио? Претпоставио је пакао земљи, толико му је земља мрска била. „Пакао! А који је то крај који ие вреди више од наше земље?.... Па ипак лакше је и снопњивије зло које се трпи него чамотиња која гуши. 0, срећан ли си ти, коме је плач живот био." Па и он сам ири крају свога живота, бурлеском а

1 ,р. Марко Николић

веровао у њено васкрснуће. Пошто је ватреним стиховима славио ирогалу славу своје отацбине, пошто је подигао успаване успомене о медичким ратовима и довршио несвршену химну Симониди — падао је разочаран нред заробљеном Италијом. И колико горчине у песмама његовим из тога доба! „0, славом увенчани претци нагаи, да ли јога ма какве наде полажете у нае? Нисмо ли зар ми већ сасвим пропали? Можда вас, који сте у стању и у будућност да гледате, будуКност ни мало не одугаевљава? Што се мене тиче ја сам сасвим пао, и ничим нисам у стању да се браним противу зла. Тамна се будућност нреда мном

у исто време и трагичном поемом својом, најдужом гато је наиисао (у осам иесама и скоро три хиљаде стихова) Паралииомена Батрахомиомахије сигаао је у пакао. Њоме је и немилосрдно а и тужно исмевао патриотску илузију, која, му је за мало срце брже креиула. И овде као и на другим тачкама може се пребацити песимизму то, гато је ругаио непоколебиву наду једнога народа, и тиме тако рећи вргаио злочин и према животу и према Отаџбини и спречаво велике идеје и мушку енергију и човека и читавог једног народа. Италијанац би у њему ') Ода посвећена Апде1о Маг.