Nova iskra

— 828 —

1шшу љубак да оТвори И лоКу оорбу уДружених љуДИ, нада и друштва противу себе. На послетку можда је то она тајна слутња због е®емерности свега људског, болно неповерење и према себи и ирема другима, страх од помисли да ће доћи дан када више неће волети иити бити вољен, а што је, за оне који воле, теже и горе и од нестајања за вечита времена. Факт је, да велике страсти инстинктивно осећају да на земљи нема довољно места' за љих, и да ће под њима препући слабо срце које их јс зачело. И с тога с чежњом се бацају у вечито нејаену смрт. Ето, то нам сугерира несник, чија мисао, и у наточ великих напора остаје нејасна, и у посми коју је посветио самоме себи А зе з^евво, у којој налазимо његов лични коментар о његовој разочараности у љубави и добрима овога света. „А сада, сада ћеш се за увек смирити уморено срце моје. Нестало је оне велике заблуде за коју сам веровао да ће за мене вечно трајати. -Јест, ње је иестало. Осећам да се у мени угасила не само иада, него чак и она чежња за слатким заблудама. Одмарај се дакле за увек. Доста си ударало. Ништа више није достојно твојих удара, нити је земља достојна твојих уздаха. Горчине ето то је живот и ништа друго, а свет овај само је блато. Одмарају се дакле и вечно очајавај. Нашој раси судбина је само смрт доделила. Од сада презири и себе и природу и ону скривену, бруталиу силу, која без одмора ради на универзалном злу — презири бескрајну сујету свега." Сиромах песник! Који је још то човек који није нисао епита®е на гробу у који, држао је, да је саранио све срце своје, и који је још то човек који те епитаФе није више пута демантовао? (СВРШИТгЕ СЕ)

Стара пеема

X А Ј Н Е

а да тебе давно хладна земља скрина, Ја те као и пре љубим непрестано, Измучено срце тебе само снива Лепо моје чедо — чедо закопано! Једне летње ноћи, кад су бледа луна И звездице ситне к'о алеми сјали, Твоје лепо тело закоп'о сам туна, Где су негда руже и љиљани цвали.

У шумици славуј, пратећ' нас полако, Уздрхталим гласом песмице је вио, Лишће са дрвеКа трептало је лако И молитву нежну шапутало гијо.

Мрак к*о црни вео свуда на ске стране Борове и јеле густо је покрив'о, А Лахор је, љуљко цветиће и гране, И место измирне миомир излив'о. На језерцу плаву, што лежи крај луга, Нихале се лако језеркиње виле, Ал је и њих моја обузела туга, Јер су као стене оне хладне биле. И месец је сиш'о, да с опрости с тобом; Славуј, небо, звезде плакале су боно, Ал кад сам се и ја опростио с гробом, С црквице је трошне зајецало звоно !

Петроград.

Драгослав

Има да бира ^^

од Г. ПУК-А

ад сам свршио и са студирањем оолесника но париским болницама и отишао да се настаним у Понтеу на Сени, моја стара служавка, коју сам од свог претходника узео у најам заједно са кућом, двоколнцама и једним коњићем, рече ми: — Госнодин ће у Госнођи властелинки имати доброг клијента . . . Госпођа властелинка је добра, честита душа, само скоро увек је тужна и жалосна лица . . . Претрпела је велику несрећу: скоро јој је муж умро. Али има двоје лепе дечице, два мала мушкарца, које обожава. Господин ће јако волети госпођу властелинку, кажем вам она је тако, тако љубазна! Таква једна околност била је врло пријатна Парижанину, кога је оскудица у новцу натерала да живи у једном забаченом крају. Одмах пођох да изјавим своје поштовање Госпођи... Бејах заборавио да питам за њено име . . . Стари замак у сгилу ренесанса, укусно ресториран беше скривен у сред огромног парка великим, лепим столетним дрветима. Веше почетак јуна. Приближујући се тој шуми у сред села, осећао сам се нрожет неком чистом, одвећ иријатном свежином. Кад наиђох на гвоздена врата од парка, не знам зашто, мишљах, као да улазим — у неки виши идеалан свет, у неко прибежипгге сањалаца, у којем све што живи мора да је боље, лепше, савршеније од осталога света.