Nova iskra

_ 114 —

таван и да ли су пси били гробари, не сећа се. И не сећа се да је икад до сад чуо Мане Еукувију у својој махали, а сад свако вече. Тигаина, глуха, мртва, само се, с вромена на време, чује ноћнога сгражара палица, јавља сате: Так! Так! Так! и викне Мане Кукувија: Кукувију! Куку! Кукувију! Разлеже се страшан глас овај, лудаков, ноћном тшпином. Ману су Турци, одавно, кад је био млад, момче за женидбу, украли и потурчили девојку, с којом се три године волео. Кад му је украли, разболео се, а кад му опа поручила да није човек него жена кад не може од Турака да је отме, полудео. Из Власине је, а иикад од тада није у Власини, него тумара, завлачи се по шуми у дупље дрвећа. и виче, даву, у пролећо, с кукавицама, а ноћу, увек, с кукумавкама. Понекад дође у Лесковац, где му је девојка потурчена, па дању тумара турским махалама као да је тражи, и ћути; а ноћу виче. Двадесет осам година од то доба, од његове девојке само пепео, ваљада, јер је умрла још прве године пошто су је потурчили, а он је још тражи, још кука за њом и прети Турцима. Кад је најлепша месочина највише виче, а тишином разлеже се њогов глас далеко, језа подузима свакога који га чује. Турци, враћајући се из каване, обилазе га; не грде га што иде иоћу без Фењера као хајдук, грехота; не осврћу се на његово претње, боје се. Паша га до сад, како му се чини, иикад није чуо у својој махали; а сад, има недеља дана, сваку ноћ, баш око попоћи, кад се сам слободи, и развесели. Јежи му се кожа, и што је у души зидао за ноколико сата, то Манов глас обори за цигли један треиутак. С виком Мана Кукувије причују му се и мулине речи: ти си мени крви дужан. XIII. Отигали су ждрали и ласте на нут далеки. У пољу камо је Исмаил ходио спалио је нрви мраз са сланом траву, и покрио је први снег, танак, сух земљу; скрили су се свј Ј ци , ие поју птице, тигаина, само онај големи бор много гаугати, и тужно се превија голо дрвеће, јер духа с Јастреица помаман ветар. Јастробац се облачи у бело, и брда и долине, и увија се у бели покров брег под Јастренцем на чијем је врху гроб Исмаилов. Беле се кровови ниских кућа арнаутских и високе куле мули-Халимове, а прошарани су јатима врана, гато с маха па мах прну, гачући, као да се од нечега унлагае. Отока по нојатама, људи по кућама, пуста поља, само замакне за брег погдекоји Арнаутин с пугаком о рамену и хртом за собом, иде у лов на зечеве, и прођу сеоским путем по две-три Арнаутке на коњма, журе се у оближње село послом, или у госте. Вима ... Сирота Фати-султан! Дочекала зиму у 'Гоплици, без наде на срећне дане, и ко зна да ли с успоменама на Исмаила, кад му вишо не гледа ата, не милује хрта и сокола, не љуби рухо, не плаче над оружјем. Замутиле јој се очи, бистри горски кладенци, увело лице, свежа мајска ружа, и, каткад, чује се сух кашаљ, из груди. Час је тужна, час толико замишљена, а час немирна, хтела би некуд далеко, ни сама не зна куд, на онај брег под Јастрепцем, увијон у бели покров, ваљада? Или некуд даље, далоко од муле ? Или у Лесковац ?. . . К Лесковцу се окреће, дугаом нолази... Тегако рањеиа голубица! Тек гато је рагаирила крила, види да не може, склапа их, клоне ... И опет се као нечему нада, ногато очекује ? Чему има да се нада? Шта очекује? Да ли се сећа по-

руке мајке Исмаилово: ако ми не освети сина мугака глава, нека га освети женска; или . . . Никому нигата не казује, нигата не говори. Бејагао се мало иовратила, и разгалила, па.. . Одо јој мајка, и оде јој несуђена заова, у Прокупље, на два дана, или, како Турци кажу, на две ноћи, да обиђе кућу (јер како јој погибе брат, напустила и кућу и мужа); остаде она с мулом и дадијама мулине кћери и сина. Па дадије је остављале, а мула никако, жао му било ваљада; или јо није остављао, гато му је њу његова кћи оставила, полазећи, у аманет, као себе, или Исмаила... невосту његова сина. А кад се Садије-ханум, мулина кћи, врати, затечо је страгану, жуту као лимун, сву уплакану, и тужну, не тужну, него као убивену. Глас јој бојагае промукао, и болан, болан, кад, угледавши несуђеиу заову, узвикну: — Вај, ханум, све сам изгубила! . .. И ту је ударила у грчовито јецање. —- Све сам изгубила! То све Иемаил јо. мој брат, толковала је сестра и љубила Фати-султан, нлачући с њом за дуго. Али од тада Фати мулу не двори, не пуни му чибук, ие пали му га. Од тада мула иије љут и тужан, него смућен, и као да со погато стиди, као да избегава кћср. Од тада не посу по гробу свога сина ни зрно пиринџа,. јер му не отиде на гроб. Од тада оно две Ариаутке, дадије мулине кћери и сина, негато се крадом погледају, и гаапћу негато, кад су саме, осврћу се да их когод не опази. ие нрислугакује. Од тада Фати вигае лежи него гато хода и седи; плаче... Час-по па легне, на чупав ћилим, или на шиљте, обучена легне; мулина кћи чучно крај ње, метне јој руку на чело, ухвати је за руку. — Ватра, Фати-султан ! Грозница ? — Грозница, Садије-ханум. Не знам кад ме ухватила. Овако одговара несуђеној заови. А кад јој мајка опет дође, њој: — Ништа ми није. . . Није грозница. И силом поче устајати; седа у један кут, навали се, па тако остаје дуго. Мајка седи нрема њој, забрађена белим јашмаком опако као кад се Богу моле, с бројеницама; нровлачи урмине когачице кроз прсте, гааиће, ниха се, и час-по па мотне руку на кћерино чело, узме је за руку, гледа јо у пуне туге очи, гато со стакле од залеђених суза, у изгореле усне; а кад чује кагааљ, дубоко уздахне, крадом, и крије сузе, окрећући главу од своје кћери. Ариаутке, из свих села, чувши да им је болна мулиница, почегао долазити на коњма, с рагаироним белим чаргаавом преко пуних бисага, да је обиђу, и да јој донесу понуде. Пуни раФови нонуда, баница у бакарним сановима, грожђе из тургаије у земљаним зделама, и мугамуле, и јабуке иа гранчицама, и кругаке из сламе. Арнаутке седе около, пугае, миригае им одело на угаљ, а неко и на неопрагатину; прозори сад затворони, на ћерчивима хартија, ћерчдева браганом облепљена да не улази хладноћа у одају; светлости мало, чиста ваздуха нимало, мирис јела, с одела, дим дуваиа, угаљ у мангалу, дисање толико дугаа, туга, ниоткуд нада на боље дапе: све вигае воне лице, све се чегаће чујв сух кагааљ, из груди. . . А мула све смућенији, и као да се све вигае негато стиди, све вигае избогава кћер, не посипа пиринач по гробу својега сина, јер му на гроб не иде вигае никако. ..