Nova iskra

— 118 -

„Увек се раду.јем кад год Семен АнДрејевић иареДи да „чувам кревет". Моја је постеља мека, рубље бело као снег и меко. Моја и Лидијина соба сва је ружичаста, светла. Али Клави није добро, ,,у девојчице је лака ватрица" — за то се на нрозоре спуштају сторе и по соби се рашири ружичасти, пријатни сутон. Овугде тишина. Ако ко пође у собу за спавање, одмах му се говори: „Тшпе, не узнемирујте Елаву, није јој најбоље!" — Ако ли се улази у нашу собу, пази се да врата не шкрипе, и иде се на прсте. Мисле да сирота Клавица спава, а Клава о том и не мисли, Њојзи се допада што сви о н,о.ј мисле, — и то је све! Мали егоизам, ништа више. Клава воли и диету коју јој одреди Семен Андрејевић: снажан буљон, зелени грашак, пилећи забатак и компот од шљива. Искрено говорећи, она баш тако не воли буљон и компот од шљива, али га једе са изразним задовољством, јер јој изгледа занимљиво и смешно како је сви некако тужно ноглбдају. А већ је давно и давно здрава, а Бог ће знати да ли је баш и била болесна: тај грех нека поднесе душа Семена Андрејевића. „Ја сам лепотица, то ми је познато без поговора. 0 томе ми сви говоре: и наши и туђи. Вита сам као пбма — то старамајчица вели; глава ми се некако нарочито држи, као у Венере Милоске: то тата поуздаио зна, јер је путовао у Париз и био у Лувру. Вратић ми је ванредно скројен и бео као млеко, — о томе сам се пред огледалом ја сама уверила; доиста — као млеко. Кажу да је велика реткост имати црне трепавице и обрве, а плаве очи. А у мене је баш тако. Мама непрестано говори, да су неправилне црте мога лица, али да то не мари ништа и да сам ја права лепотица. „Заборавила сам још додати, да никад нисам морала мислити о том, како ћу провести време, како ћу се забавити и провеселити: да ли ћу у позориште, или у циркус (а циркус необично волим!), или пријатељима, или ћу одредити седељку код нас. 0 свему томе стара се Лида. Лида је старија од мене за две године, и мислим да је лепша од мене; али, изгледа ми, сви други мисле о том друкчије. Она је скромна, правилиог лица, озбиљног и хладног погледа. Ја сам живахна, окретна, весела; волим да скачем, да се смејем, а она се скоро никад не смеје, највише ако се само осмехне. Изгледа, да она и не зна шта је то смех. Од ма какве шале — ја се до суза смејем, а она само развуче уснице у осмех. Покрети су јој одмерени, лагани; много чита — све некакве дугачке романе — а још више размишља. Седи тако с књигом, па се замисли, замисли, а књига јој лежи на коленима. Ето каква је Лида. Мушкарцима се не допада; кажу, да је се боје. Али ја волим Лиду, јер је према мени добра и никад ме не гледа оним погледом хладним и без страсти, којим друге погледа. А чудо што свира у гласовир. Много ради: некад се по четири часа ни с места не помакне. Учитељ музике, Вавјалко, вели да је у ње велики таленат, а да га ја немам ни трунчице. Ја јој не завидим; шта више, веома се радујем што немам никаквог та-

леНта. Ко има талента, треба по четири часа Да сеДИ за гласовиром. А ја бих умрла од досаде, кад би тако и са мном било. Дуже од четврт часа не могу! Хвала Богу што немам никаквог талента.

„Оставила сам перо на страну и прочитала све што сам написала! Изгледа ми да имам много уображења. Написала сам тако као да сам још и сад оно што сам била. А мислила сам да се све у толикој мери променило, да чак нећу моћи ни замислити како је некада било. Али не, све ми се ионово јавило као што је било: старамајка као да је жива, и ако је већ давно отишла с овог света. А Лида. .. јадна моја Лида! У осталом, и онда је њу „мала егоискиња" волела, искрено волела. „Паде ми на памет питање: зашто ја ово пишем? Не, прво: због чега ? па онда: за што ? — Због чега ? Због тога што је у дупш мојој много м^сли, утисака и ликова, па је тешко држати их за увек затворене у себи. У моме животу има много поучнога. Ја не ћу да ми неро лаже, јер никада ни језиком не лажем. Ја не ћу да се уверавам, како ово пишем без икаква циља, већ само себе ради; нити како желим да овај свезак не дође у туђе руке и да га нико не чита! Не, ја не пишем себе ради, већ за друге; а за кога — не знам. Ја сам уверена да ће овај свезак донети утехе ако дође до руку човека у чијем се срцу накунило много вређања и презирања светског. Ето и одговора на питање: за што ? Према томе: ја не бележим само оно што ми дође на памет, него се старам да средим своје мисли и осећања, и хтела бих да ми се верује ...

„Не могу рећи да живимо баш највеселије, али ипак нам време неосетно пролази. Од зоре до мрака оно је тако употребљено да се не можемо жалити на досаду. Нису у нас само забаве, о не! Отац је озбиљан човек, доста времена пробави у свом кабинету, чита, па чак и пише. Има једну дебелу књигу, у коју свакога дана нешто записује. Он нам говори : „Ја нисам ни из далека присталица тако званог женског васнитања, по коме бих допустио женскињу да напусти породицу и да се одаје спремању за буди какве научне положаје. И што ће јој то? Зар човек, који узима себи жену, тражи од ње ма какве научне положаје ? — Али и ја признајем жени право да буде образована." — За то нам и јесу, када смо свршиле курс у нансиоиу, долазила два учитеља: Марков — веома стари проФесор који је већ давно у ненсији (он је признавао и знао нашу књижевносг само до Љермонтова, а све после њега — као да није ни било), и Кандидов — млади доценат, који нам је предавао историју. Кандидов је био црномањаст и леп, увек се укусно одевао, а нарочито је неговао своју браду и бркове. Али је предавао рђаво: збуњивао се, црвенео и увек је тражио речи. Нисмо му веровале и зевале смо на његовим часовима.