Nova iskra

— 280 —

ј\риман се свети — ЖЕРО]«СКИ С пољског пргвгла рУ]К)\ Д-ра )\.

ее вису животпе поступноети, још је управљао погледе евоје у пределе што их је прошао. Уморна му стопала тромо ношаху његов бедни живот, тежак као олово, у непознату земљу коЈа је требало да се покаже негде у даљини. Досадан јед нодвукао се у његова рамена оштрим лактовима и искривио му леђа као палош. У блеску и сјају сунчеву видели су се модри ожиљци, које су опаки и тврди колани живота јако и дубоко избраздали по леђима његовим. А срце, по тисућу пута засићено, није већ ни чему жудело. Негде далеко, тамо у низијама, остаде оно време кад је души говело све што год би пожелела. Досадио му се и огадио онај покрет руке од кога се еветина разилазила и бежала, као да је засенио блесак стрела из запетих лукова, или блесак исуканих мачева; онај покрет руке, при коме му је сваки непознати човек пузио к ногама као да га вуче џелатов конопац. И у свима добрима свакога човека он је видео еамо јад и невољу. 0, да му је се вратити тим истим путем, о, да му је отићи натраг и још једном видети што већ беше видео; о, да му је поћи тамо у далеке низије које се губе у маглама чежње... Кад би еамо могао да ее врати срчаним илузијама, да опет види илузорни свет, озрцан у дечјим очима... Да ћутке размишља, како се испод његова ерца, пуног лукаветва и притворства, ствара тајанствени, једино њему познати уздах, који предводи читаве редове новорођених мисли што се за њим тискају у област мудрости... 0, да му је да се још једном само повери оваквом узбуђењу!.. Тамо, у оним дољама, остаде ерећа која је трајала колико и једно јутро. Срећа увену, слично пролећном пољском цвету, спаљеном од високог, усијаног сунца. А када, слично ударцима мртвачких звона који се разлежу у јутарњој тишини, горко сазнање гуши уздах, наговештавајући да су прошли дани среће, као оно што се снег, падајући из облака, више не враћа на евоје старо место, тада он уздиже своју тегаку десницу и залупи бакарним вратима. 0, да му је за навек изгубити прохујали живот, то огромно легло туге и жалости; да му је да престане свако осећање уживања, којих је број тако мален па се ипак вечито понавља; да му је да не чезне више за разноликим, а у ствари увек истим особењаштвима, за асоцијацијом миели, свежих као тек узбране руже, за којима се вуче неизоставно, досадно зевање. Да му је да баци на земљу и да згази ногама последње цвеће; а душу, робињу чула, да уведе у окб, где време друкчије пролази, које никад не чека, које се хитро жури и такмичи са дивљим пенушавим таласима, са фијуком ветрова и еа пламенитом муњом. Да му је да тамо

евоју душу управи на се па да Је време истроши и сажеже као у огњу. Да се онде почне сама собом да завађа, да долази у опреку еа свима покличима живота. Да му је да скупи око ње једине приврженике њене и осталу познату братију: њену моћ и силу. Да му је да ухвати у љуте, јаке дизгине, све етраети, као што 'но се хватају пси и кучке. Да обузда етиснутим шакама њихову гадну и лајаву гомилу. А док је овако сањао, стаде преда њ сурова магова мудрост, коју је некада познао, а коју је одавно од себе одгурнуо због светског уживања. И виде опет свемоћну Манесову мисао која се беше зажарила у иранском обзорју, код светлог огњишта доброћудног Ахурамаздова оца; мисао која је љубила Божје Јагње, а лутала, вечито тужна, пламеном сунчаном штиту. Тада се његови осећаји улеваху у амФоре оног великана кога свет зваше Параклетом. Поче да размишља о тајни, о скривеном и непроникнутом човечјем духу, о овом небеском пламу који се помаља изнад јазбина. И гледаше, као у некој сањалачкој машти, труд, рад борбе и невоље нрвог човека, Адама, који је дошао да би ту светлост како откупио. Дух је његов требало да потпуно овлада познавањем самог себе и да развије сву природу човечју. Али господар мрака, пореклом из Ангромене, вечити душманин светлосги, онај зао дух, са челом рањеним од хитаца божанствених пламенова, умео је да стане томе на нут. Бага он одреди Адаму жену као сапутницу. Док се стварало откупљење еветлосги, Ева је распламтела у Адамовој души етраховиту силу, безграничну власт која све руши: Љубав. Под нритиском овог оеећаја, Адам се истропшо, ослабио и најзад изгубио сјај свога духа. У љубави рађаше децу, која беху наеледници греха и беде. А што беше с Адамом, то исго беше и с њим, Дијоклетом, Адамовим далеким потомком. Из груди његових оте се дубоки јаук. Животни јаук. Увери се једном за свагда да љубав према жепи и плођење деце мраче и замршују светли дух, те прелази у материју. И трокрако признаде као непоколебљив закон: презирање телесног уживања, — жиг прсију. У сањалачкој машти спази други закон великог отпадника: пречишћење духа због његове сеобе из човечјег тела у животињека и биљна. И назре да је животињека душа један Божји део. И зато изјави сам себи да је убиство животиња, жетва класја и отресање воћака једнако са пљачком, јер се на овакав начин насилно спречава развитак еветлости, изражене у зверињу и биљу. И трокрако сазнаде као вечити закон: елободу стоке, поља, ливада, река и етепе, — жиг руке. Отада се сав удуби у науку великога мага. Сањао је о оном светом анђе^у блеска, који у лику змије наговаралпе првог човека да погази Боају заповест,