Nova iskra

Ужас прође кроз нас. Неми и укочеии стајали смо, иесвссно гледајући шта се и како догоди. Прође не[солнко тренутака, док свест онет дође. И онда наста такав метеж и неред, потпуно дрхтање свпју присутних. Поднаредник први дође к себи и заповеди да скопавају земљу, не би ли дошли до удубљења. Журно заграбишо мотике и лоиате; руке су летеле час горе час долв избацујући тешку земљу. Из дубине се зачу тихо стењање, које постепсно биваше све јаче. Прође добрих дееет минута, нама се учини читава вечност. Од једном неко узвикну „Стој!" Испод танкога слоја сагледасмо бео копоран и Лукину главу где лежи наузиак; осталих војника није било. Онда наставише откопавање и после кратког времена извукоше и њих. Брег их беше окрзнуо и само им ноге нригњечио. Најзад извадисмо Л.уку; он је још дисао, али није знао за себе. При спуштању у удубљење један део од брега беше га захватио свом јачином; отуда јо наступио и потрес са несвестицом. Почесмо га прскати водом не би ли дошао к себи; он је само тешко уздисао и јечао.

„Лукице, Лука!" почех га звати и вући не би ли дошао к себи. Назад после дугог трљања он отвори очи Видећи ме покрај себе, покуша да се насмеши. „Јадна Жилена!" помислих у себи видећи га таке онакажена. „Беше!" једва промрмља. „Доздрави Милену!...." Из груди му долазило мутно, потмуло роптање; видели смо лепо како пред нама умире и како га носледњи ропац хвата; покушавајући да се уздигие, он паде на узнак и зену. После смо тек видели: и да није умро, остао би богаљ целога живота. Десна му голеница са стопалом беше потпуно размрскана; лева рука пребијена више лакта, груди такође нагњечене. Ја се и сада чесго, врло често сећам трубача Луке и дуго гледам пред собом његову малу, кротку слику. 8. августа 190к. год. На Бањици Ми«лош П. Т\ир^овиН

Тебм ке знам...

еои коју не знам, нит сам икад кид о, Девојачка слико, створе маште моје; Теби цвету бели, теби крину нежни, У коју сам свео све најлепше што је, Теби жудим сада и твом скугу белом, Покривеном лаким, магловитим велом. Под ружичним небом вечитога Маја, Где ти престо блиста од камења драгог, Допусти ми смртном да ти прићи могу, Да осетим сладост осмеха ти благог; Да ти славу видим и ореол сјајни, Пут што к теби води покажи ми тајни. О, кол'ко сам пута иш'о да те тражим, Чезнући за тобом усамљен и сетан ; Иш'о пољем, шумом, крај зидина стари', Где је бршљан густи са вињагом сплетан У тишини цвао; где по дивљем цвећу Лептири се лаки за мирисом крећу.

Ишао сам свуда где сам мог'о знати Да ћеш и ти бити, ил' бар сенка твоја И најмањи зрачак сунчанога сјаја Што је шумом трепт'о, и најблеђа боја Каквог цветка малог, звали су ме к себи, Да ми на свој начин причају о тебН. Али саму тебе још видео нисам; Ту ми срећу јоште није судба дала. А да тебе има ја не сумњам у то, Јер што би те онда тако често звала Моја сетна чежња и уздаси моји, И како то лик твој да преда мном стоји ?! 0 појаво мила, створе маште моје, У коју сам свео све најлепше што је, Теби жудим сада и твом скуту белом, Покривеном лаким, магловитим велом.

Борс*ји

— 22У —