Nova iskra

- 232 —

шена тела столотних стараца, хригаКапа и новерника, беху читава као да их није ни дотакла трулеж. Очајно стиснуте, сухе неснице њихове, грчевито стезаху своје крстове начињене од дрвета. Палиова лиска, која им је некада служила као огртач, већ се истрошила и разасула. Лежали су потпунце наги. Изгледало је да спавају, осмејкујући се визијама духа својега. Стотине година ови бесмртни људи трајаху у кршевитим јаругама. Њихова храна беше палмов плод, њихов напитак вода. Примали су само толико хране да губитак снаге буде једнак дохотку а могли су постићи ово савршенство, јер нису уносили у толо своје ништа што трули, што је већ тим самим својство смрти. Не јеђаху месо закланог звориња, нити пијаху напитак који је проврео. Непрекидним радом вадили су из жила својих свакојаку трухлину — и она излажаше из њих заједно са знојем, који им облеваше леђа, руке и чела. Сиагу лшвота црпљаху из хранљивих сунчанкх зракова, из ведрине ваздуха, из биљног мириса. Њихово тело бегае исго тако чисто као и њихов дух. Чести и дугачки, сваким даном дужи и жегаћи постови, учинигае тело њихово самосталним и неосетљивим. И зато се оно и могло противити смрти. Чим би Дијоклес напуштао црвену пустињску земљу и враћао се у мирисне египатске вртове, осећао би да је међу њима као оно што се осећа залутали путник из туђих земаља Једном, враћајући се као увек усамљен и замигаљеп, у тренутку кад хтеде приступити прагу куће своје, препречи му пут ®алах, сиромагани ратар, и рзче: „Кћи моја, коју си узео у своју ложницу из колибе моје, родила ти је дете." Дијоклес се задржа на вратима. У дубини дугае говорагае: — „Вво ми, гле, Оотонино искушење..." — А сељаку рече: — „Нећу да видим новорођенче. Хоћу да будем сам. Ти учини са њиме гато те је воља. Одгаји га или, ако ти бага смета, баци у Нилске воде!" — Али унутрагање, раздрагано, чудно узбуђење стезало му је грло, док је требало да понови речи ове заповести. Упита: — Син? — Јесте, господару. Онда изрече: — Хоћу да га видим. И уђе у колибу, црну, бедну страћару гато стајаше над водом. У њој спази, у пелене увијено, своје рођено дете. Тек ако је имало неколико недеља. Његове очице беху још непомичне, хладне, осотљиве само на светлосг и мрак. Дијоклес виде, како оно хватагае простор слободним рукама и зачу чудне мисли у глави својој, као да му неко гаапуће страсним уснама: — Можда је то онај који ће да спасе цео род човечји... Згази га, згази! — Можда је то онај, који ће да извади из дубине срца својега варницу истине, па да громом њезиним упали црну земљу... Угаси Је, угаси!

— Можда је то онај, који ће да раскине мрак, као оно Самсон лава... Скрхај му руке, сломи! А док стајагае овако нагнут и гледагае мајугано детиње тело, из његова су срца букнули пламенови неизмерне радости. Нађе већ све. Изнађе себе сама. Није ни слутио, да га може кадгод да обузме и такав осећај; као год гато нико не предосећа сузе, кад се весели, а сазнаје за њих тек онда кад му дође да их мора у највећој несрећи да рони. Жустрим корацима упути се својему месту борављења и врати се отуд, носећи кесу новаца. Обасу златом детињу матер и целу њену породицу. Ва свога сина обдари их земљом, на коју се изливају црне воде. Дете је купио себи, за своју неограничену влаетитост. Мати је грцала, нредавајући чедо, али пуне гааке златних новаца, које јој баци у наручје, стншаше њен бол. Дијоклес се врати кући са дететом, и врата сасвим затвори. Цигло један црни роб имаде право приступа у одају, где је стајала колевка. Кувао је млеко, разблаживао водом, спремао купање и ланене повоје. Дијоклес пак сам даваше сину храну, сам га је повпјао и миловао и ућуткавао, кадгод би дете заплакало. Проводио је с њиме дуге, срећне часове... Кад би дете иза сна отворило очице и угагаеним погледом посматрало одблеске сунца, гато позлаћиваху дуварове, Дијоклес, лежећи на ћилиму, примицаше главу детету и у малено тело пренашагае своју вољу, мисли, маште и сањарије. Кржл,авој песничици, скупљеној као лист грабов гато се у нролећне дане ствара из пупољака, притискиваше усие своје, преклињући: — Сине мој, сине!... Нећу да будеш господар, кога поздрављају поданици, који пред њиме грбаче своје повијају. Не ћу да будега господар који може, ако само хоће, сузе да измами или срећни осмејак да дарује жељном народу. Не ћу да будега вођ, чија моћ кргаи брда или претвара у орне бразде. Нећу да будеш краљ чија се десница пружа над земљом, где лети дува камсин над Нилским валима и над вечито расцветаном делтом његовом. Нећу да будеш краљ који може да подиже или да руши Дијосполис, Луксор и Карнак, а уносе га у пирамидске чељусти да спава вечито сам самцит... Сине мој, сине!... Нећу да носеднега мудрост, ову невидљиву матер власти над људима. Не ћу да будега моћни творац, чије ће име изговарати са скругаеногаћу и дивљењем далеки, туђи народи. Сине мој, сине!... Желим да сва моја узбуђења продру у срце твоје, као искра плама. Желим да срдагаце твоје не повреде муке моје, а ти да их ницакве не познага. Желим да из твога срца никне, као дело, моје срце које ће бити угугаено рукама несреће.