Nova iskra

— 319 —

Главни улазак у Изложбу Краљевине Србнје

туре, ал' сам улазак увек имао на очима. Многи су посетиоци улазили, али ње још не беше. Обузе ме нека нервоза. Погледах на сат: било је још четврт до једанајест, и то ме мало умири. Али кад већ прође и једанаест, и четврт дванаестог, и пола дванаестог, а ње још није било, мене подузе права нервозна грозница. »Њој се морало ма шта догодити!" мислио сам. „Она је погинула, она је умрла. 11 Изишао сам из музеја, ал' се нисам удалио: шетао сам испред улаза, јер сам се ипак још надао да ће доћи. »Задржала се, нешто је спречило!" тешио сам самога себе. И ту сам остао још читав сат. Око пола првог отишао сам кући; више нисам могао издржати: био сам болестан. Није прошло дуго, а ја сам плакао као мало дете, гушио сам се у плачу. Помисао да је више никада нећу видети, доводила ме је до очајања. Али и онај најмањи делић наде што је остао, на иослетку ме је умирио. И сутра дан поново сам био у музеју и чекао је. Не могући више да се уздржим пришао сам ономе чувару коме је предала кутију с бојама. — Молим вас, запитао сам га, да ли је .јуче долазила она госпођица што копира Моровљеву слику ? — Није, одговори ми он. — А да ли је долазила последњих дана? — Није, она је већ пре пет шест дана однела и своје ногаре и своје боје. Биће да је отпутовала. Био сам као громом поражен. — Мислите ли ви да је госпођица странкиња? питао сам га, а глас ми је дрхтао.

— Не бих рекао, мислим да је Францускиња. — А да ли јој случајно знате име ? — Име јој је Марија, то знам. Једнога дана била је с њоме још једна госпођа и ословила је тим именом. — Хвала вам, рекох му. Видео сам шта је, тек ми је та^а све било јасно. Хтела је да остане непозната за мене и намера јој је била да се више никад не видимо. Тек тада сам разумео оне њене чудновате речи и то што је тако често спомињала и растанак и успомене. Од тога доба прошло је много година. И младост и све лепоте и чари њене одавно су ме напустиле. Као л>уску орахову таласи живота носили су ме и бацали од једнога краја на други. Сад преживл>ујем дане, који су само бледи отисак онога што се зове мој а прошлост, мој живот. Али и у свим тим прошлим данима од моје двадесете године, као и у данашњим, њена ми лепа девојачка слика, вечно млада, можда ни једнога дана није сишла испред духовног погледа. Она ми је давала снаге у тешким часовима живота, она ме одушевљавала; због ње и због поуке што сам је од ње добио, вазда сам унрављао поглед више себе, у плаве, тајанствене дубине вечности и бескрајности. И сада, преживљујући можда своје последње дане, и чекајући да се и предамном отвори хладни гроб, ја на тебе мислим о, вечно лепа девојачка појаво. У тајанствености која покрива све што се људско зове, твоја ми је слика светлела као звезда претходница, и из дубине своје намучене душе, ја ти захваљујем.