Omer i Merima : tragedija u pet činova

2 ~

ге“

(обазре се, радосно). Хатиџа! (Руком даје знак Хатиџи, да јој прађе ближе) Амо, брже! (Повуче Хатвџу прозору) | Жури се! Та куд ме трзашг Бабо зове те. (снуждено, мазно).

Најљепши часи тек да настану, А ти се одмах створиш уза ме, И немилосно: „Бабо зове те“. Па добро = идем. Али (руком ва прозор)

погледа! Да л' видиш 2 Видим. Свима срце, гле, Милином, дражи, препуњено је, Што њима даје снагу животну Сву седмицу до дана данашњег, Кад, срећвици, је опет обнове. (Пјесма престане)

Тај ашик мора да је неба дар, Божанска искра што је ужиже_ У срцу нашем Божја премилост. Па мени да га крати обичај2! (мрко). Неприкладно је соју господском. А суђеник ђе доћи, наћи те, У кавезу да растеш, љепојко.

Тај обичај! Тај стари обичај!.

Па шта ће младу стари обичај 2! (Ухвати Хатиџу за руку, оштро) Да оставим газ Боже сачувај! Од свега, Боже, сачувај нас ти, За господски што сој не приличи! (загледала се опет на улицу, тргне се, узнемирено). Ха! Опет ено! Али ко је он2 И опет овуд пут га нанесе —