Opštinske novine

Владислав Миленковић, новинар Београдска периферија

Београд, на први поглед, пружа утисак градског насеља, које је у своме развитку преживљавао честе дубоке промене, а које данас 0'чекује решење многобројних крупних проблема. За послератпи раввитак Београда осиоана је карактеристика, да се ©ршио невероватном брзином, да је углавном ишао у ширину, и да никада није могао бити пра-ћен одговарајућом акцијом комуналне политике, која бм т-ај развитак следила, руко:водила и упућивала правцем својих интенција. Виоока земљишна рента у центру и његовој природној ближој околимп условљавала је експанзију у елоб!од:ним и удаљеним деловима градског појаса. Тако се Београд ширио и изграђивао на периферији, без еистема, без обзира на могућности да се дође до оеновних п.о 1 треба културна човека у једном тако великом насељу: до хигијенскот стана, осветлења, воде, калдрме, катализације, еаобраћајних средстава нтд. Тај развитак није било лако нити се он у оном времену уопште могао спречити. Још је главније, да се на њега није могло ни утицати да се врши у о«вом или оном правцу. Није се могло и 1 з проетог разлога, јер је требало да прође дуже времева да ее општина организује, да нроучи ов!оје задатке у гаоеој ситуацији (Београд )е поеле рата из оонова променио евој положа.ј) и да дође до оредстаеа којима би се отпочела делатноет на свима пољима комуналне акције. То су разлози због којих се поелератни развитак Београда није вршио у интенцијама једне здраве комуналне политике, која би унапред знала коме циљу тежи и којим ће средствима и путовотма упутити даљи развој Беотрада на путу општег просперитета. Развој поелератног Бео-града био је, према томе, у вајвише случајева елементаран. Тај развитак ишао је у

ширини а никако и у дубини; манифеотов^ао се више у епољној форм1и, нето ли у у)нутрашњој садржини. Зидало ее на ове стране, ницале су палате по|ред отраћара, а на периферији обноћ су настајала читава насеља. Али тај порает није био садржајан, Нове грађеЕ1ине у !Н !а'јвише случајева нису задовољавале ни архитектонски ни хигијенски; економека снага становништва није паралелно оа развитком раола; здрав^ствене прииике ее нису побољшавале; културн« живот није постајао свестранији и живљи итд. Ова неоадржајноет изграђие;ања послератног Београда није карактеристика само периферије већ донекле и самога центра одноено целога града. Она, такс-ђе, није појава која ее само у Беотраду запазила. То се десило у свима великим европским прадовима, а нарочито у градовима ратујућих држава. Али, недоетатци су се у цантру и његовој ближој околини мање ооећали, пошто је тај део града био снабдевен другим цеопходним потребама као што су: вода, осветлење, канализација, саобраћајна ередства итд. На нериферији, међутим, оеетио се недоетатак свега онога што је неопходно за здрави и нормал1Н 'и развитак једнога насеља. Отуда су етворена „бедна наееља ... са хипијенским условима далеко испод минимума" и 0!на еу данае >,једно велико зло које се појављује у евима емропским преетоницама поеле светског рата, кад је становништво ^села и паланке појурило за хлебом у велики град" (Даница Милосављевић — Савремена Опиглина). Између центра (подразумевајући и његову ближу периферију) и периферије Београда осећа се све више потпуна дисхармошкја. То су две јединице одељене у сваком погледу, а, ипак, у једној целини. Опстанак тих једи-