Opštinske novine

9

Стр. 178

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

му, али се у Преко мртвих опет враћа њој. Волга, Волга! је велико дело и као драма и као филозофија. Николајевићево интуитивно осећање Достојевскога и његове генијалности нашло је у овој његовој драми широко поље. Квапил је за ову драму рекао, да је знаменита појава у словенској књижевности у опште, а одлични познавалац Достојевскога стварања, професор на прашком университету г. Д-р А. Бем подвукао је да Николајевић решава сјајно најтеже проблеме Достојевскове душе и генијалности. На Волги, Волги, нећемо се задржавати дуже пошто нас овога пута занимају само и на првом месту београдске драме Николајевићеве. Његова трећа београдска драма је

„Прећо мрт&их": „Запали^и ти!", сцена између оца Д. Гошића) и сина (М. Милоше&ића) у I чину.

Преко мртвих и она са Многаја љета и Паролом, могли бисмо рећи, чини београдску трилогију. Преко мртвих је најбоља београдска драма Николајевићева, ишчупана из конкретне београдске средине. Психолошки верна, силна у својој динамичности, можда чак и бржа, жустрија него што је требала бити, ова драма слика негативност наше београдске средине и пружа трагедију људскога духа. Потпуно београдска, а у исто време универсална, последња драма Николајевићева није само најбоља београдска драма, него је и дело једног новог правца. Она живо, па чак донекле претерано нервозно, показује да је Београд данас позорница борбе духа са материјом. На том путу наша драмска књижевност ће, уверени смо, донети најбоље резултате. Николајевић је творац и реформатор београдске поратне социјалне драме. *

И ако 1 у:мо имали намеру да овде дајемо делимичн-з и позоришну рецензију Николајевићеве најновије драме „Преко мртвих", ипак смо приморани самом анализом њеном да се тренутно задржимо и на београдском позоришном ансамблу, који је њу креирао. Први утцсак који смо добили — очајанје. Где, на пример, у Београду постоји салон, који нас је на преми.јери „Преко мртвих " зграњавао, салон у коме је лева страна поплочана клозетским плочицама од мајолике а друга накарадно удешена од црвенкасте крепиране хартије, као да су се мале девојчице играле лутака и кућа!.. Ако је тиме требало да се представи укус једне дегенерисане породице, у основи парвенијске, која комично копира модернизам, онда се није успело!

„Прећо мрт&их": „Е&о, да л>убим земљу...", сцена између зета (Р. Плао&ића) и таста (Д. Гошића).

Београдски салони са, можда, изузетком два три екстравагантна, нису овакви, чак ни приближни. Зар нема у Београдском народном позоришту компетентних лица, која би глумцима објаснила смисао и филозофију Николајевићеве драме, него су допустили да се она онако унакажено креира. Наводимо само примера ради, да је г-ђица Ружа Текић, која игра заљубљену Олгу, за све време говорила као сомнамбул у једном лажном и ретко извештаченом ставу. Једино у истини дирљиво креирано и лепо место у њеној интерпретацији било је када је сагледала визију смрти, прекрстила се и узвикнула у болу за својом мајком: „Мајко! Мајко!.. Боже, смилуј се на моју мајку!" Та млада глумица могла би бити добра, чак врло добра, само да има кога да јој покаже, да декламаторска патетичност старе глумачке школе убија и најјачи таленат!