Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 179

Плаовић је играо хуманог мислиоца Стеваиа. Али оно што је он дао то је безмерно далеко од Николајевићеве концепције. Плаовићев је Стеван местимично више личио на човека, кога је већ добро нагризао црв луетичне парализе, него на нормалног човека, нежне душе, кога свирепо меље живот. Ипак, Плаовић је био диван у другом чину у сукобу са Јаковом ... Опет да упитамо: зашто му није објашњена улога, него му је остављено да је сам креира и схвата како хоће. У ствари нигде на свету та глумачка лиценција није бескрајна. Глумцу се допушта да се удуби у улогу, да је схвати како он мисли, али где год је ствар јасна и писац жив, произвољне су интерпретације недопу-

фразер, полупатолошки тип, који не зна ни шта хоће, ни шта ради! То је доиста страшна ствар, нарочито кад се то односи на једног врло даровитог глумца, који је другим чином показао да би могао да буде сјајан интерпретатор модерне драме. Само више студије и мање, бар за сада, самосво.јности. Требало је заронити се у дубину Николајевићеве драме. Она тражи понирање. Па кад се она схвати као што треба, схватиће се лако и њени јунаци. И онда ће они бити истинита људска бића од крви и меса, а не фантоми, који су или побегли из луднице, или се спремају да улете у њу, као што су их наши глумци приказали.

„Прећо мртвих": „Немам ђише, немам верујте!'' Сцена из другог чина (г-ђа Роса Лућовић и Д. Гошић)

„Прећо мртвих": завршна сцена III чина: „Толиће паре, толиће паре!" (г-ђа 3. Златћовић, Д. Гошић и г-ђа М. Ризнић).

штене. У класичним комадима још које како. Нико тачно незна како је и шта је, на пример, замишљао Шекспир у Магбету, Хамлету и осталој плејади својих главних јунака. Коментатори класичних дела су многобројни, разноврсни и контрадикторни. Често пута они проналазе оно што писац никад није ни мислио. Коментари су по некад чак дубљи и духовитији од писца кога тумаче и објашњавају. Гетеов Фауст има до сада преко четири стотине фамозних коментара; а ни пет се у основи не слажу. Да Гете нешто још једном оживи, сигурно би оспорио свима видовитост! У овом случају ствар је сасвим другојачија. Николајевић је жив, средина која нам се приказује на позорници — то је наша, данашња, београдска средина. Ничега непознатога и алхемичарски мистичног. Па поред свега тога Стеван је од честитог младог човека, нежног и добродушног, али не типа Базаровљевог, испао један збуњен

Николајевић је својом последњом драмом „Преко мртвих" хтео да покаже: да Јаковштина — а под тим именом треба схватити владавину новца, која као полип стеже људску мисао, убија човекову душу и самртнички исисава њене племените манифестације — да та Јаковштина, коју у делу претставља богаташки парвени Јаков Стојановић, да она и преко мртвих, невиних и идеалних душа триумфује у београдском животу. То је сукоб с једне стране новчане плутократије, засноване на зеленашким зајмовима, прљавим аферама, преварама са уговорима и тестаментима, и с друге стране наивних и безазлених лица, неначетих туберкулозом душе, болно осетљивих, који би у једном загрљају хтели да загрле цео свет. Ту тезу, само у разним варијацијама, спроводи Николајевић кроз сва своја београдска драмска дела. Плаовић, па и г-ђица Текићева, схватили су своје улоге сасвим друкчије. Пре све-