Opštinske novine

Из културног живота Београда:

Петар Ј, Крстић Пи тање Концертне дворане у Београду

Питање концертне дворане у Београду постаје из дана у дан све више актуелно. Оно је актуелно услед порасга броја становника у Београду и услед живог развоја музичког живота у њему. И док је Београд ире четрдесет и више година, када смо у школи учили да Београд има 20.000 становника, имао дворане: код „Коларца", у Старом Университету, у Грађанској Касини, у Краљевој пивари и т. д., које су с обзиром на број становника могле у пуној мери да задовоље потребе не само музичког живота, већ и различитих других јавних манифестација, дотле данас, код обрнутога стања ствари, код десет пута већег броја становника и код развијеног музичког живота, Београд у погледу концертних дворана стоји несразмерно, већ апсолутно горе, но што је то било пре четрдесет година. Данас је дворана код „Коларца" претворена у биоскопску дворану, дворану Старог Университета замењује дворана Новог Университета са школским клупама, дворане Грађанске Касине и Краљеве пиваре више нема. У том међувремену Београд је добио три дворане: дворану „Станковића", „Кола српских сестара" и „Уметничког павиљона Цвијете Зузорић". Те три дворане, мале по простору, које не могу да пруже више од 300 седишта, могу се искористити само за интимне камермузичке концерте. Оне се не могу употребити ни за хорске концерте, ни за оркестарске, ни за забаве — игранке већега стила. Ни дворана Радничке Коморе не може бити узета у обзир, када су у питању концерти великога стила, јер је она грађена за сврхе радничких организација, а не искључиво за концертне сврхе. Из наведених разлога, концерти великог стила упућени су или на нову зграду Народног позоришта, или на „Манеж" или на дворану Новог Университета. Све те дворане не одговарају ни из далека концертним потребама, јер нису за те циљеве ни грађене

и имају пуно негативних страна. Народно позориште и „Манеж" и ако нису концертне већ позоришне дворане, па се по нужди претворе у концергне, онда оне за вечерње концерте стају толико, колико прихода баца једна позоришна претстава за вече. Та висока закупнина необично оптерећује цену улазницама и знатно утиче на развој музичког живота наше престонице. Поред свега тога, управа Народног позоришта не мора да стави дворану на расположење, ако јој то није угодно ма из кога узрока. Прибегне ли се дворани Новог Универсигета, која је релативно најјефтинија дворана, излажу се и уметници и публика свима нелагодностима и непријатностима, које су са том двораном у вези. Пре свега, то је учионица са школским клупама и непокретном катедром. С њоме не стоји у непосредној вези соба за уметнике. Нема гардеробе. А да не говоримо о оним сталним испадима студената приликом концерата, о којима је и у јавности било речи. Све то није атмосфера за концерт високог стила, ма да је у тој дворани и наша филхармонија једном или два пута концертирала. Све веће дворане у Београду су у рукама власника биоскопа. Оне имају то преимућство што су простране, ма да су и оне намењене биоскопским, а не концертним сврхама. Њих је још теже добити по скупе паре, него ли Народно позориште. А и кад се добију, онда се јасно виде сви њихови недостатци за приређивање концерата. Сетимо се само Хуберманова два концерта у Београду пре неколико година. Први је био у дворани „Касине". За време свирања отварана су велика врата у дну дворане, и уметник је био принуђен да у суседној дворани види како гости вечерају, келнери их служе, и да чује звекет посуђа. На другом концерту, који је био у дворани „Луксора", за све време концерта чуло се пуцање из доње биоскопске дворане, Даван је неки филм сц