Opštinske novine

0Г1ШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 661

једног не малог броја жена или кћери економски средњег грађанина које то исто чине за неплаћену кирију, за луксузну тоалету, за провод у бањи, за добијање и очување чиновничке службе, за покриће ма у којој форми оне кобне диференције која се појављује између онога што се- има и онога што се жели?! Све је то проституција! Само је разлика у форми, степену и начину. У суштини је једно исто социјално зло. Само проституција из страсти, из нимфоманије, излази ван домена социјалних проучавања и спада у делокруг психологије или у тежим случајевима у делокруг — психијатрије! Али ње је тако мало да се она статистички, у земљама где статистика бар нешто вреди, показује највише у 4—5 "/ооо. Регистрованих проститутки има у опште мало. То је запажено свуда. И у Паризу, и у Лондону и у Бечу, па и у Београду. Према броју регистрованих ми би били ретко соећна варош. Али кад се под појмом проститутке разуме свака она жена, која се подаје из користољубља, онда је њихов број код нас стотину и стотину пута већи. За социолога те су проститутке у толико важније од оних јавно регистрованих, јер оне имају далеко већег утицаја на ширење сифилиса и опадање општег моралног нивоа. Многи од научника као Д-р Фред Клен (Барцелона) налазе да је одбацивање касарнског система за проститутке један знак напретка, и да се тај успех има приписати снажној пропаганди аболициониста свих дана и свих народа. Али то није тачно. Ко уме да ствари посматра дијалектички — тај зна да је касарнски систем почео да пада чим се градска проституција толико развила да би јој требало за касарнисање више од пола вароши! Појава тајне проституције у градовима данашњице или још боље рећи слободне проституције свију форми од оне регистроване до оне „поштоване и цењене" и породичне, долази као неизбежна последица тешких привредних прилика, које су закуцале на вратима не само оне беднице са периферије која нема хлеба, него и оне из центра града, која има хлеба али нема или бар нема довољно онога што она сматра неопходним за њен живот! И тајна и јавна проституција представљају у ствари један одвратан и кужан апцес на телу културног човечанства; и кад би се могло да изведе пуно укидање проституције — то би било најидеалније решење њено! Али у пркос свих лепих жеља и свих напора женских, хуманих и културних установа проституција се не може укинути, јер она представља за наше дане један неизбежан социјални појав. Најмање се тек њено укидање може декретирати, Она је природан резултат садашњих економских односа, и докле ти односи буду трајали, биће и прости-

туције. Апсолутно говорећи —- проституције, алкохолизма, криминала, и осталих социјалних недуга биће све дотле докле буде било и глади, беде и сиротиње у људској заједници! Али ако се проституција не може укинути, она се као социјална болест може ублажити. Са појавом праве проституције појављује се и сифилис као ново социјално зло. Породица све више пропада. У сплету ових мисли и констатација о данашњој нагло.ј про ституцији жена из средњег и радничког сталежа, нагнаних тешким економским приликама, карактеристично је и значајно овде забележити за поткрепљење наших тврђења све јаче увлачење сифилиса у породице наших средњих сталежа, нарочито чиновничких, полуинтелектуалских, малотрговачких и радничких. Тако је — опет према службеној статистици — прошле 1930. год. сифилис несрећно запљуснуо многе београдске породице, и говор тих статистичких цифара (статистика Држ. венеричне поликлинике и др.) даје нам ово језиво откриће: да је од свих знаних сифилистичких оболења пало на породице, односно на удате жене и ожењене људе, пуних 37,4% од свих случајева (статистички однос осталих венеричних оболења још је социјално страховитији. Тако на пример од свих гонорејом инфициоаних и лечених Београћанки у 1930 год. 73% пада на удате жене! (Из извештаја државне поликлинике за вененеричне болести). Породица све више пропада. Проценат целибатера у градовима постаје све већи. Читаве армије и жена и љули лишене су могућности да оснују брак, јер он је постао не само правна него и скупа економска институција. Сифилис је у највећем степену резултат ванбрачног задовољења сексуалног нагона, сем у случајевима екстрагениталног заражавања као што је то случај код многих наших сеоских насеља у Хомољу и Злоту. Дакле, његов је поави узрок проституција, преко које |'е он добрим делом и продро у породице наших сиромашних сталежа. ЈТечење се сифилисч у маси не да ни замислити док се не би решила два социјална проблема, проблем проституције и проблем алкохолизма, кош су као жице у пауковој мрежи тесно испреплетани са њиме! Међутим лечење ова два тешка социјална зла није ни мало лако. Потцењивање непријатеља фатално је и у рату и у социјалној медицини. Наивност је веровати да ту проггаганда може да створи чуда. Једно од највећих зала садашњице, поред туберкулозе и сифилиса, јесте несумњиво алкохолизам. Као што смо изнели у нашој студији о туберкулози, алкохолизам није опасан само са гледишта еугенике због сталне и подмукле дегенерације расе, него је у равној мери опасан и за економско упро-