Opštinske novine

Прилози за историју Београда: Мирослав Голубовић Рга§тепШ (га§ — Роман, који је награђен 1 наградом (са 10.000 динара) на конкурсу Општине града Београда за најбоље дело из одбране Београда (Наставак) II Подне је прошло у миру. Око четири по подне као да се земља одједном проломи. Страховити потрес задрма површину њену; поче да тутњи и дрхти као да јој је у утроби прорадио вулкан. На наше положаје одједном сручи се неколико стотина граната свију калибара. Са Бежаниске косе, Овче и Борче, заурлаше тешки топови. На Дунаву се појавили монитори, а у ваздуху забректали авиони. Као да је наступио судњи час. Јак артиљериски препад; наши положаји обухваћени су са свију страна пакленом ватром тешких топова. Монитори долазе под саму обалу, туку нас брзом паљбом, повећавајући паклену вреву. Изнад наших батерија круже немачки авиони и управљају ватром своје артилерије. Наше против-авионско одељење избацило је преко стотину шрапнела, али све узалуд. Немци сипају паљбом из топова. Штитови и заклони се руше, земља пршти, гранате погађају нашу батерију, војници беспомоћно беже напуштајући топове и рањене другове. Све три аде су под јаком артилериском ватром. Гранате дижу у ваздух све што дохвате. Земунице су сравњене, ровови затрпани, жице раскидане, дрвеће из корена ишчупано и поломљено. Непријатељ има и сувише муниције; свакога сата шаље хиљаде граната, које сеју смрт у наше редове. Већи део артилериске. ватре усредсрећен је на прелазна места. Дунавски Ке.ј Ада Циганлија, Зимовник и Занога стварно су прекопани топовским зрнима, Циљ је непријатељског 1 напада, да артилеријом сравни наше положаје, па да без великих жртава пређе обалу Саве и Дунава. Наша артиљерија је преполовљена; једва ако има још понека батерија, да одговара на непријатељску ватру. Држи се храбро али узалуд.

Пешадија је добила наређење да положаје не напушта докле траје и последњи војник. Пала је ноћ. Тутњи земља као да смо на пробуђеном вулканском гротлу. Градски бедеми се тресу у пакленој ноћи. Разорна зрна урлају; светлосни зраци из рефлектора и ракетла падају по нашим положајима и немилосрдно осветљавају страшну слику. Целе ноћи ватра не попушта. Непријатељ још не напада. Чека да положаје сравни, да покопа све што је живо у њима и ван њих, па тек онда да отпочне напад. Одједном нешто заурла Страшан потрес као да покрену ћелију. Јурнусмо напоље као без главе. Граната најтежег калибра ударила у суседну ћелију и пробила зид од неколико метара дебљине. Све је раскопано од експлозије. Срећа што у тој ћелији није било војника. Да је граната ударила само за два метра улево, погодила би у нашу, и нас 36 четника нашли би заједничку смрт. После ове страхоте, која се ипак срећнО 1 свршила по наш вод, напуштамо ћелије и смештамо се у ров поред Небојше Куле. Ту смо безбеднији; од граната заштићени смо градским бедемом, а од шрапнела настрешницом од дебелих дасака. Остајемо цео дан. * * * — Господине поручниче! господине поручниче! — упада Срђан задуван и усплахирен. — Но, шта је, Срђане!?,.. -— Удари граната!... — Где, кога!?... — уплашено пита командир. — У кујну! — једва изговори Срђан. — Добро кад није у твоју главу обрецну се командир љутито. — Пасуљ! пасуљ!... јадикује Срђан. — Шта је са пасуљем?...