Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 283

сподарила широким морима и у рукама својим држала све важније стратегиске тачке морских иролаза. Друге државе ривализирале су са њом; оружањима и на копну и на морима никад краја није било. Светски рат, природна је последица ривализирања између главних империалистичких држава Енглеске, Француске и Немачке. Финансијери сбета и радионице сбета Све до пред светски рат, главни финансијери света биле су ове три империјалистичке државе. Оне су то могле бити из два разлога. Прво зато, што су из колонија повлачиле огромна богаства, која су уносиле у метрополе. А друго зато, што су постале радионице света и што су као индустриске земље за светске пијаце биле монополисане. За непуних 100 година Енглеска је створила огромно богаство, од кога је око 840 милијарди динара дала на позајмице иноземству; Француска је за два људска века инвестирала у иноземству 700 милијарди динара; а Немачка за један и по људски век уложила око 420 милијарди. По целоме свету тај капитал је оживљавао привреду и из ње сисао сокове метрополи, која га је као свога агента послала. Пуста поља Аустралије, Африке, Америке, Азије, претворена су у рентабилна предузећа било као плантаже било као рудници и т. д. Железнице и други путеви копном и водом избраздали су далеке површине и међународну трговину учинили комплетном. Сировине из прекоокеанских земаља из далеких колонија превлачене су у бесцење у метрополу, одакле су прерађене у готове производе растуране по целом свету. Читав систем трговине са колонијама одговарао је рафинираној експлоатацији, у којој су огромна пространства и огромни колонијални народи били исисавани у корист метропола. Енглеска са Немачком и Француском је била кроз цело време пре рата у главном монополисана радионица и финансијер света, укључивши ту и Америку. Прбе појаве прибредних криза. Карактер предратних и караћтер изаратних криза И поред свег колосалног успона који су привреда и национално богаство појединих европских држава створили у минулим прератним деценијама свет није био поштеђен привредних криза и социјалних потреса већег или мањег замаха као њихових пратилаца. Привредне кризе су избијале периодично сваких 10, 8, а у новије време и сваких 5 година. До 1830. године оне су у главном

биле текстилне. Наредне три деценије обухватале су индустрију железница. 1870-тих година па даље прешле су на тешку железну индустрију. Кризе текстилне с прва избијале су због сувише мало сировина, које нису могле да зајазе потребе развијене машинске текстилне индустрије, због несташице свиле, памука и т. д. и јаче су се осећале све дотле, док није отпочела производња вештачке свиле, памука и т. д. Доцније кризе у другим гранама рада избијале су због хиперпродукције или боље због слабе куповне способности потрошача. Капиталистичка привреда не зна за једно одређено стационирано стање у привреди. Кроз све привредне гране она има сталне, периодичне флуктуације на горе или на доле. Од једне кризе до друге, привреду прате кроз низ времена манифестације просперитета, а кроз други низ времена манифестације депресије. Просперитет не познаје сувишних радника. У просперитету су не само упосленл сви радници, него их је још и мало. Радничке наднице су високе због велике потражње радника и добрих услова за синдикалну акцију. Предузећа се проширују, у њих улажу нове капитале — ма колико да у време просперитета имају обезбеђен опстанак чак и предузећа, која су иначе најнерентабилнија. А све је то могућно само зато, јер просперитету претходе високе цене еспапима, које на све стране траже. Такво стање траје једно време: годину, две, три, пет, осам — док пијаца. не буде засићена због сувише великог избацивања на њу производа извесне врсте, које пијаца није у стању да усише. Тада нагло цене почну да падају, због слабе потрошње еспапа. Настаје депресија, која се убрзо претвара у панику. Капитал из погођених привредних грана настоји —■ у колико је то могућно, да побегне и да се пласира у привредне гране, које раде са рентабилитетом. Послови се ограничавају у све већој мери, а радници отпуштају. Опсег обустављања послова и број отпуштених радника претстављају барометар за посматрање опсега привредне кризе. Слободна утакмица у привредним односима неминовно доводи дотле, да привредна криза мора да пустоши кроз све привредне гране. Пијаца је у стању да усише само одређене количине производа, према томе колико има потрошача или способних купаца. И ако се у редовима заинтересованих произвођача сваки од њих стара да сам на тшјацу избаци све што је пијаци потребно, разумљиво је онда, да ће пијаца брзо бити засићена и да ће у производњи морати да наступи застој, који се зове привредна криза.