Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 557

цију; на крају крајева кисеоник напушта организам под сасвим другим хемијским обликом (у облику воде, угљен-диоксида и т. д.). * Да би вредност хранљивог оброка могла да се утврди, потребно је видети: 1) колике су потребе нашег организма за пластичним хранљивим материјама; 2) колико енергије (у облику механичког рада и топлоте) троши наш организам, под тачно одређеним околностима. Одрастао човек, нормално функционишући, избаци свакодневно око 2500 грама воде и ако 25 грама минералних соли најмање. Што значи да је и потреба нашег организма за овим пластичним хранљивим материјама толика иста. — Утврђено је да је нашем организму свакодневно потребно најмање око 1 грама беланчевине на 1 кгр. живе мере; што значи да је одраслом човеку, 70 кгр. тешком, потребно (као пластична храна) око 70 грама беланчевине. Уобичајено је да се утрошак енергије нашег организма, а исто тако и принос у енергији, изражава у калоријама; овакав начин изражавања подесан је и због тога што се и вредност хранљивих материја израчунава у калоријама, те је утолико лакше упоређивати величину приноса са величином утрошка. Потреба за енергијом израчунава се према утрошку у енергији. Израчунато је прецизним калориметријским мерењем, 2 ) да одрастао човек, 70 кгр. тежине, при потпуном миру, издаје дневно око 33 калорије на килограм тежине, што чини око 2310 калорија укупно. Од ове количине на физиолошки рад унутрашњих органа (срца, дисајних мишића, бубрега, жлезда и тд.) бива утрошено око 10 до 20 Од 100; осталих 80 од 100 бива издато у виду топлоте. — Значи да је нашем организму, под истоветним околностима дневно потребно око 2310 калорија. Кад је утврђено колико калорија троши дневно одрастао човек, — потребно је знати које органске хранљиве материје и у којој количини, сагоревајући у организаму, могу ову количину енергије да даду, јер, као што смо видели, наш се организам искључиво путем органске хране снабдева потребном енергијом. Има разних метода којима се ово може да утврди; њихово детаљно описивање спада У најужу науку. Радозналости ради, узећемо један пример.

-) Калориметријска мерења врше се у нарочитим апаратима званим калориметрима. Калориметар конструисан за човека преставља чнтаву једну собу, у С<ојој човек може да остане у циљу експериментисања дуже времена (сатима и данима). У овом апарату могуће је одређивати количину топлоте коју човек издаје не само приликом мировања, већ и у току механичког рада или под другим каквим околностима (у односу на исхрану, на температуру средине итд.).

При сагоревању органских хранљивих материја троши се кисеоник а производи угљендиоксид. Однос између производеног угљендиоксида (СО- 2 ) и утрошак кисеоника (0„) у науци се назива квоциеит дисања (А"К). Вредност овог квоциента (уу ) при сагоревању беланчевина износи 0,80, при сагоревању масти 0,70 а при сагоревању угљених хидрата 1,0. — Треба још напоменути да масти и угљени хидрати сагоревају у организму потпуно, а беланчевине непотпуно тј. при сагоревању беланчевина поред угљендиоксида и воде постају и неке азотне супстанције (уреа, амонијак и друге) које као неоскоришћене бивају избачене преко бубрега. — Утврђено је да целокупна количина азота унета храном у организам бива у потпуности избачена мокраћом, истина у промењеном облику. Узимајући у обзир ове чињенице, могуће је рачунским путем утврдити које хранљиве материје сагоревају у организму под извесним даним околностима. Узмимо да је код човека, 65 кгр. тежине, при потпуном мировању, за 24 часа у мокраћи избачено 20 грама азота; ако се ова количина азота мокраће помножи са 6.25 1 ) (20 X 6,25) добија се количина од 125 грама беланчевина сагорелих у организму.—Да би сагорео ових 125 гр. беланчевине, организам је морао да утроши 156,5 литара кисеоника (225 грама) и да произведе 125,2 литара угљендиоксида (245 грама). Узмимо да је за истих 24 часа организам утрошио укупно 515 литара кисеоника (740 грама) и произвео 460 литара угљендиоксида (око 900 грама). Ако се од ових количина одузму количина кисеоника и количина угљендиоксида, утрошене односно произведене при сагоревању 125 грама беланчевина, остаје за кисеоник 358,5 а за угљендиоксид 334,8. Однос ових количина ( АК= ) износи око 0,9. Пошто он не износи ни 0,70 ни 1,0, — значи да су у организму сагореване, поред беланчевине, масти и угљени-хидрати заједно; могло би се рачунским путем да израчуна колико је сагорело масти а колико угљених-хидрата. Из горњег примера можемо да закључимо да је енерги.ја, утрошена од нашег организма, произашла од сагоревања свих трију врсте хранљивих материја, и беланчевина и масти и угљених хидрата. Експериментима на животињама (и на човеку) утврђено је да и при дужем гладовању утрошена енергија произлази из истих изво-

Ј ) 100 гр. беланчевине садрже 16 гр. азота; што значи, да би се из азота мокраће израчунала количина сагорених беланчевина, треба сваки грам азо, _ /100\ та помножити са 6,25 ^ ж Ј.