Opštinske novine

8"

Привредна хроника: Д-р Реља Аранитовић

Педесет година рада Београдске Задруге

Почетак новчарства у Југославији, а понаособ у Србији Најстарија ковница новца на територији данашње Југославије датира из доба римског императора Галијена (260—268) у Сисцији (данашњем Сиску). Па ипак новчарство Југославије није се могло развити до оне висине до које се развило у државама западне и средње Европе. Главни је разлог тога политичка зависност како Србије тако и осталих крајева Југославије. Поред тога, ни сам народ, у колико је имао могућности да се финансиски развије, није за то био ни спреман. Трговином новца бавиле су се и раније код нас држава, општине, манастири и цркве. То су у своје време једине установе које су располагале новцем, изузев појединаца који су ■ имали новца. Црква и власт уживале су веће поверење народа, јер је и код нас, као и код других народа, владала извесна антипатија према људима који су давали новац на зајам. Није било лако уверити народ да је новац роба као и свака друга роба. Први приватни новчани заводи јављају се код нас у Словенији у облику штедионице и задруге. 1820 године основана је у Крању Крањска хранилница (штедионица). Најпре се звала „Љубљанска'1, после „Илирска" а од 1845 године зове се „Крањска". Већ 1863 године основан је у Цељу и Савез штедионица коме је приступило 14 штедионица Словеније. После Словеније новчарство се развило у Хрватској. Политика Илиризма нашла је овде своју практичну примену, која је уродила плодом. 1846 године основана је у Загребу Прва Хрватска штедИоница. Треба да се нагласи да је Прва Хрватска штедионица поред Крањске штедионице била једна од првих новчаних установа на Балкану. У Мађарској и Грчкој оне се оснивају 1873. У Чешкој основана 1867 године, „Хосподаржска увјерњи банка" а 1868 године „Живностенска банка", која се данас налази на челу новчаних установа Чехословачке. У Србији .се оснива прва банка 1869, ђугарској 1876, Босни 1883 а Црној Гори 1901. У Босни се новчане установе почињу оснивати после окупације 1878 године. Већ 1883 године влада је закључила уговор са бечком Унион банком према коме је ова основала своју филијалу у Сарајеву. Али тај једини завод није могао да задовољи по■гребама, те је 1888 године основана, опет на интервенцију владе Б. X. Народна дионичка банка. Међутим, први већи новчани завод Босне и Херцеговине био је основан 1885 године, а то је Привилегована земаљска банка за Босну и Херцеговину. У Србији се новчарство оснива на сасвим другој основи. До 1830 године сељак је морао да даје десетак спахији, а од 1830 до 1835 даје га Кнезу Милошу. Од 1835 године десетак у натури замењује се порезом који је даван у новцу. Како је Србија кроз векове била подјармљена, није могла лако да развије своју привредну моћ. Брзо после 1830 године показале су се последице тога вековнога ропства. „Слободан сељак постаје задужен сељак" како је то лепо рекао Слободан Јовановић у своме делу „Уставобранитељи". Србија је поред слободне земље требала и капитал, а тога

није било а још мање људи који би на време показали прави пут како да се до њега дође. Тако се овде у XIX веку понавља историја која се одигравала на Западу у XII и XIII веку. А формирање капитала је тражило своју еволуцију. Да се стварање капитала није зауставило ни поред тешких жртава које су се појавиле, то је разумљиво, јер је то захтевао развитак привредне делатности земље. Могло се само то стварање преузети од људи који су од својих дужника правили богаље, и предати га у руке људима који су имали више љубави и разумевања према народу. Кнез Милош је веома добро схватио намере зеленаша и предузимао је мере колико је он нашао за потребно да се народ заштити. Сељак је био у веома тешком положају, а што је најгоре био је задужен преко своје платежне моћи. Када је настало побољевање — продавало се све што се имало. Кнез Милош да би заштитио сиромашног сељака наређује да се „у варошима на кућу у којој ко с фамилијом живи, а у селима на кућу, башту, два вола и краву нико се задужити не може" а једном другом наредбом су најпреча оруђа сељака за производњу (земље и стоке) била заштићена. Када је и то било недовољно онда је држава, колико да одбрани сељака од зеленаша, толико да се и вишак готовине која се налазила у државној каси корисно утроши, даје и сама кредите сељаку. 1839 године (12 септембра) издана је Уредба о зајмовима из државне касе, по којој се новац на позајмице давао из државне касе уз интерес од 6%, док је Законом од две године дана раније интересна стопа износила 12%. Међутим и та добронамерна идеја владе није остала без слабог дејства. Новац из државне касе није могао добити свако. Већином су на то имали привилегије људи који су блиско стајали уз владу и власт. Они су дизали све веће суме новца и давали га ситном сталежу, од кога су наплаћивали не 6% интереса колико су они плаћали држави, него двоструко, троструко, четвероструко, а често пута још и више. То је створило нови кадар зеленаша, на рачун народне привреде. До кога је стања то допирало каже нам Слободан Јовановић, који у свом делу о Светозару Марковићу наводи, да је у то време „зеленашити почео свако ко је имао новац. Дат новац под интерес доносио је више него уложен у какво било предузеће. Почев од слуге и трговачког калфе па до чиновника и кметова цео је свет давао своју готовину на зајам". Поред државе новац су давале општине и цркве уз интерес око 10—12%. Али и из ових каса народ је тешко добивао новац директно, него опет преко иосредника, који су позајмљеним новцем користили више него и сами зајмодавци (држава, општина или црква). Све те околности деловале су да је под Кнезом Михаилом 12 августа 1862 године, издат закон о Управи фондова. Ова је преузела све тадашње јавне фондове, пупилски и депозитни новац којима су тада руководили судови. Управа фондова давала је новац на дуги рок само на непокретну залогу и у већим сумама. Да то није у довољној мери могло помоћи сељаку то је јасно, јер се овај код ње није могао задужити до суме која му је била погребна. Да би