Opštinske novine

Стр. 360

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Ти општи услови дати су у градовима као и по нашим селима. Туберкулозе има свуда! Две трећине београдских радника су са села. Посредно или непосредно они и дан данас имају везе са селом. Пре него што су напустили своје село и дошли у град, њих је као сељаке, давило економско зло. Да тога није било никад се они не би одлучили да напусте и угасе огњишта по селу. Под притиском економских недаћа они су се решили да пођу у град — у неизвесност — тражећи нешто боље него што је оно што су имали на селу. Из туберкулозних услова живота на селу они су дошли у још туберкулозније услове живота индустријскога радништва у градовима. А поменули смо напред да је општа смртност у радничком осигурању од 1926 до 1930

Становм у земљи — „Прокоп" године била у падању, а да је од 1930 године она опет у порасту; док је смртност од туберкулозе у константном порасту из године у годину. Најобјективније улазећи у ствари, не може се избећи једна констатација: Линија пораста смртности радника сече се са линијом падања радничких надница које :је тачно од 1930 године, узело маха и траје несуздржано до у данашње дане. Најновији податци о стању радничких надница које редовно пружа средишњи уред за осигурање радника (Сузор) показује ово стање: Од 562.202 радника колико је у септембру било осигураних радника (а осигурани, по закону, морају бити сви радници који су запослени) било их је: 70.118 са дневном платом (надницом) до 8 динара; 85.118 са дневном платом (надницом) од 8—14 динара; 128.809 са дневном платом (надницом) од 14—20 динара; 96. 841 са дневном платом (надницом) од 20—28. 30 динара;

110.101 са дневном платом (надницом) од 20—28 динара; 71.145 са дневном платом (надницом) преко 48 динара; Чак и људи који су мислили да познају стање ствари, мислили су да су они који спадају у групу са надницом испод 8 динара дневно, све сами шегрти. Најновија статистика Сузора показала је да са надницом испод 8 динара има преко 17.000 радника изнад 23 па до изнад 52 године у свим добима старости. Сви ови су прешли доба шегртовања. Јасно је дакле: 17.1)00 људи који су у пуној снази, раде за надницу која не достиже ни 8 динара дневно. А сви податци које овде износимо оснивају се на пријавама које о стању надница органима Сузора подносе сами послодавци тачност њихова, дакле, са те стране не може бити оспоравана. Просечна обезбеђења надница према податцима Сузора, дакле послодаваца самих, износила је 1930 године, новембра 27.76 дин. 1931 године просечно 26,19 динара 1932 године просечно 24.58 динара 1933 године просечно 23,33 динара 1934 године просечно 22,19 динара. Двојаке су последице оваквог стања радпичких надница. Стање радничких надница има неизбежан одзив на стање националне привреде. Смањење надница према 1930 години износи близу једну милијарду динара годишње — ако се узме да сваки упослени радник ради пуних 300 дана у години. Али од тога смо далеко. По пријавама код Сузора види се да сваки радник годишње најмање четири пута промени место свога упослења. Велики део године стотине хиљаде радника су без рада." А више од 100.000 њих су без прекида мање упослени, из године у годину, него што их је било 1930 године. Све те околности утицале су да у привреди, годишње, на име радничких надница у најмању руку 2 милијарде динара циркулишу мање него што је било пре неколико година. То мора да се страховито осети на целокупном привредном животу земље, јер надница је та од које ни једна пара не остане у рукама оних који је добијају; цела она још истога часа чим је добивена, иде одмах натраг у најконструктивнију привреду, јер преставља најпродуктивнији конзум. Да не говоримо и о рних 100.000 мање упослених већ од 1930 године и да пустимо из вида пуну милијарду губитка у промету добара због тога; остаје ипак једна пуна милијарда мањка која произађе из извршеног смањења радничких надница у минулим годинама. Београдски окружни уред у своме извештају за 1934 годину вели о стању радничких надница ово: