Opštinske novine

Стр. 362

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Санација оиштих услова живота као услов за борбу против туберкулозе Уз елементе слабе народне и нарочито радничке исхране не може се мимоићи а да се не истакне, као врло значајно и питање нормалног радног дана за раднлштво у индустрији и занатству. Радник који је слабо храњен, ако уз то још и далеко и рђаво станује док дође до радионице већ бива заморен. И ако је он присиљен да у радионици, која је најчешће још и нездрава, на напорном раду проведе колико његов организам по општој конструкцији није у стању да издржи, он мора да буде изложен пропадању на пречац. У правилу за раднике тече живот овако: из нездравог стана, прашљивим, нездравим и дугим путем, у нездраву радионицу, слабо исхрањен, на несносно дуг и тежак дневни рад — а са рада, опет, истим оним дугим, прашљивим и нездравим путем, гладан, натраг у нездрав стан... Перманентно гладан, недохрањен, уморан и у нездравим просторијама. То важи за огромну масу београдских најамних радника. Опсег замаха туберкулозне заразе међу радницима најбољи је доказ за ово... Значај слободне иницијативе у борби против туберкулозе Нема успешне борбе против туберкулозе без широке асанације наших социјалних, наших културних и наших економских прилика. У том правцу могле би да имају пуне руке посла и наша приватна иницијатива и свеколика 1авна тела. Не може се међутим, порећи да је од стране јавних тела на овоме пољу сувише мало урађено. Наша социјална политика, државна и комунална, имале би пуне руке посла ако би желеле да створе друге прилике и да искорене "базе које су тако широко пружене туберкулозној зарази. Станбене прилике поправити по градовима и селима; здраве станове учинити приступачним маси сиромашног света; комуникације по насељима учинити приступачним и хигијенским; ваздух у насељима очистити од заразе; радне просторије учинити здравим; и омогућити сваком радном човеку заиста безбедну материјалну егзистенцију — све то преставља обиље рада и обиље племенитих и узвишених иницјатва у којима могу да се утркују и држава, и општина, и приватна иницијатива. Па ипак, ја сам далеко од тога да сматрам, као мнош, да је за све зло, у коме смо, крива — држава, и да би све могло бити као прстом однето, кад би само она хтела!

Има ствари које држава, ни општине, поред најбоље воље, не могу свршити без помоћи приватне иницијативе. И ја мислим, као англосаксонци, да држава може само оно и онолико — ни више ни мање — колико су зрели они који њу сачињавају. Мислим да је њена примарна дужност у томе да даје маха племенитим иницијативама, да би се оне у внто већој мери развиле, и да створена расположења узакоки као општу вољу. Ја желим у том погледу да даднем неколике примере. Код нас постоји, на пример, закон који прописује за раднике нормално радно време у привреди. Па ипак и поред најбоље воље, министар социјалне политике овај закон не може провести у живот ако за провођење његово не добије широку сарадњу из редова слободне иницијативе. Исто то важи и за закон о осигурању радника. Слободну иницијативу која овде долази у обзир, узимају радници и раднице сами. Они се у томе циљу организују у своје синдикалне организације и свакодневним старањем за интересе радника, трудећи се да постојећи закони нађу своју правилну примену, они постају добровољни органи власти. Исто тако се путем слободне иницијативе на томе пољу васпитно дејствује о значају радничке наднице, и ствара психолошке услове за утврђивање нормалне радничке наднице чији износ би обезбедио минимум за егзстенцију, организму дао услове за ојачање — и сузбио заразу туберкулозе. Из те слободне иницијативе ниче покрет за осигурање незапослених радника: или за њихово уБлачење у привреду под режим!ом смањен од радног времена — ради обезбеђења срестава за живот хиљадама и хиљадама оних који су вољни и да раде :и да буду здрави. Ту слободну иницијативу, (коју радници сами показују формирајући своје слободне радничке и намештеничке синдикате, ^реба на надлежним местима и у целом нашем јавном јживоту, правилно схватити и достојно оценити. Англасаксонске земље су поносне на овакву иницијативу из радничких редова и она се показала као много боља него пракса фашизма који ову иницијативу није знао да оцени и као свој задатак узео да је дави. Јединке се морају изграђивати у слободној иницијативи; оне се ту утркују и у сталноме гибању врши се стална селекција све бољих од бољих. Уколико друштво у општем стремљењу за бољим буде успело да створи више израђених, способних јединица за делатност са племенитим мотивима, у толико — и само толико — вредиће и једна држава као и једна комунална заједница.