Opštinske novine

Српска жена прошлог века као супруга

445

је нису познавале и у своке отменом, неусиљеном кретању. Ти достоја ^нствени типови српске жене, чији је најистакнутији претставник била Кнешња Персида, мајка Великога нашег Краља, Краља Петра — нажалост су данас изумрли. Једва да би се нашао још негде по један примерак. Осамдесетих година још их је доста било. Све старе саветниковице тога времена, поред још многих других госпођа, давале су једну оригиналну, откену слику српских жена минулога века. Утисак, које су те госпође својим отменим држањем и достојанственим изгледом чиниле, био је толико велики и леп, да је на себе привлачио и пажњу странаца и изазивао код њих дивљење. Тако је једном супруга бившег аустријског престолонаследника Рудо*лфа, надвојвоткиња Стефанија, приликом 1 своје посгте београдском двору, — упитана како јој се свиђа београдско друштво — одговорила: „Најбољи су утисак на мене учиниле оне достојадствене старије госпође, својим отменим изгледом, у свом богатом српском оделу, са којима, на жалост, нисам могла да разговарам." Као што већ раније рекосмо, српске жене су веома цени/^з интелектуалну супериорност својих мужева и са њима се поносиле. Оне су се према својим мужевима односиле са неким нарочитим поштовањем и са неким осећајним уважењем, старајући се да то своје пошговање наспрам личности свога мужа докажу и манифестују својом нарочитом пажњом према њему. Својим: старањем за његову личну угодност до најмањих ситница, у кућевноме реду, старањем о његовом здрављу и одмору, водећи рачуна о његовом укусу, његовим прохтевима и навикама, о његовом душевном расположењу, једном речи, о свему што би га чинило спокојним', задовољним и снажним за рад и дужност, коју је обављао. На тај начин човек ни за часак није осетио ону разлику, која је постојала између њега и његове жене у интелектуалним односима. Жена, онаква каква је била, била му је довољна и неопходна. Тако је између супружника тога времена владала најлепша и потпуна хармонија. Жене тога времена о коме говоримо, претстављале су нарочити тип тип праве српске жене. Последња претставница те српске жене, ■гог минулог времена, била, је једна врло стајра дама, која је пре три-четири године умрла. То је била стара, уважена госпођа Софија Ристићка, супруга бив. намесника Јована Ристића. Са њом(е је на жалост, изумро тај негдашњи диван тип достојанствене и мудре српске жене. Нарочити култ, који су гајиле српске жене према својим мужевима, огледао се у мно-

гим обичајима тога доба. Навешћу само један: Старе српске жене имале су обичај и онда, када су већ биле у годинама и, кад су већ имале одраслу децу, да задену по један цветак иза ува за шамију или фес. Тај цветак био је символ њене љубави наспрам мужа. ,,Е жив ми је - мој Јова! 1 ' — одговарале би кад би их неко од деце или унука задиркивао. Оно нарочито поштовање, које су жене гога доба гајиле према своме мужу, оне су преносиле и на мужа своје кћери, — на зета, 3-ета би вазда предусретале са нарочитим поштовањем и одликовањем. Зета нису ословљавале именом, понајчешће ословљавале су га са ,,3ете". И то је био један знак поштовања. У кућу и домаће ствари кћери и зета ретко и нерадо су се мешале. ,,Таште" у западњачком и данашњем модерном смислу, тада су се ретко виђале. Зетови тадашњи, нису се бојали од ташти, већ су их волели и радо гледали у својој кући. У мањим неспоразумима и размирицама ,таште су се држале резервисако и по страни. У већини случајева налазиле су се на страни зетовљевој. Да наведек још једну карактеристичну црту тога врекена. Кад би умрло једно од деце, тада мајка старих врзмена, ма колико да је ожалошћена била, не би фес застрла црном кићанком. Често би, место црне шамије, ожалошћене мајке ставиле шамију угасите мрке боје. Она је имала још живе деце. И у њеноме срцу туга за једним дететом, није смела да поништи срећу, коју је осећала због друге деце. Нзен фес је био огледало њене душе и њеног срца. А у том1 срцу било је места за сву децу подједнако, било је места и за тугу и за радост. Такве су биле наше прабабе. Прелаз од ових жена прошлога века, до данашње модерне жене, супруге и мајке, био је веома кратак, тако, да се карактерне особине.тог прелазног доба, једва уочити и истаћи могу. Еволуција у формирању данашње модерне жене, извршена је неочекивано рапидно, убрзаним темпом. И то је основ кризе, коју данашња наша жена преживљује. Но то ћемо засада оставити настрану, пошто је то тема која заслужује да се о њој засебно говори. Овога пута, ми смо желели, да прцкажемо српску жену прошлога века. Ту достојну слику изнели ,смо на углед данашњој модерној жени, супрузи и мајке данашњице, и надамо се, да ће оне моћи да извуку по неку лепу и корисну поуку у своју корист, јер и мртви из нас и кроз нас говоре. Закон наслеђа је сталан и моћан принцип у нашему животу, јер се не каже бадава: ,,Крв није вода." Владислав Ст, Каћански