Opštinske novine

Заразно запаљењв мождане опне

151

другим типичним појавама. За време прве периоде било је утврђено више случајева у многим крајевима Европе и Америке. Друга периода простире се од 1837 до 1849 године, када се епидемија највише ширила између војника, захватајући у Француско! многе варошке гарнизоне и покрајине, али с том карактеристичном особином да је цивилно становништво било скоро поштеђено а да се је у исто време могао утврдити непрекидни епидемиолошки ланац од једног гарнизона до другог. Током ове епидемиске периоде била су забележена многа епидемиолошка гнезда у Средоземном морском басену и у Америци, Трећа периода простире се од 1857 до 1861 год., при чему се менингитис јављао у виду многих гнезда са лакшим током болести, нарочито у оним земљама, где је владала епидемија за време прошлих периода. Међутим, у скандинавским земљама ова епидемија се манифестовала у једном веома тешком облику са јасно израженом високом вируленцијом клица. У Шведској епидемија је била захватила 22 округа (из 24, колико свега има) када је оболело 11.712 лица са 4.138 смртних случајева. Четврта периода обухвата године од 1861 до 1864 и карактеризира се јаком жестином, чији је гениус епидемикус, како се то каже, био нарочито снажан, јак. Инфекција за време овог периода захватала је Немачку, руски део Пољске, Ирску и Америку. Пета епидемиска периода, која спада у наш век (1908 г.) када је ова болест захватила Пруску (3.782 случаја), делом Северну Америку и Канаду. После ових већих експансија заразног менингитиса можемо у садашње време посматрати само мала епидемиолошкз гнезда изолована жаришта и поједине спорадичне случајеве, који се нађу у многим земљама а највише зими и пред пролеће, а оболевају већином деца до 15 година. Мада на,м историја пређашњих епидемија даје примера, када инфекција у појединим случајевима специјално вреба своје жртве између одојчади, понекад само између мале деце или младих људи, а веома често нападајући нарочито регруте и војнике по већим гарнизонима. После кратког упознавања са историјатом епидемија кочења врата, задржаћемо се на епидемиологији ове болести и начину преноса вируса, који се најчешће сеје од стране клицоноша и окултних болесника, јер су типична оболеша и сувише упадљива и чврсто вежу болесника за болеснички кревет. Инфекција се шири непосредним контактом здравих са носиоцима вируса на слузокожи носа и ждрела и она се реализује помоћу инфекције капљицама (ТгорћггЕекНоп), које лучи болесник или клицоноша а исте примају здрави на слузокожу носа и ждрела, као на улазна врата инфекције. Клицоноша или болесник врши стално приликом издисања, говора, кашља,

кијања, шмркања и сл. избацивање инфекциозних капљица ;овај начин инфекције добро је познат од времена истраживања немачког хигијеничара Р1觧с. Даљим проучавањем значаја инфекција капљицама дошло је до интересантних резултата нарочито захваљујући радовима француског научника Тп11а1, који је експериментално утврдио значај најситнијих капљица, ваздушних везикула, а такође и значај везикуларног стања атмосферског ваздуха у погледу преноса инфекција. Поред крупнијих делића, који се избацују приликом аката говора, кашља, и сл. и ситних поменутих капљица Флигеа, једва приметних, постоје сићушне капљице-везикуле знатно мање од поменутих Флигејевих, чије димензије износе приближно 1 микрон (1 р). Такве везикуле под повољним условима стања ваздуха (влажности, температуре, концетрације алиментарних гасова и др.) могу бити подесном подлогом за одржавање клице и преноса на већем отртојању. Овакво преношење и кретање тако сићушних микроскопских делића, које је подређено закону Стока, у стању је да објасни способност ширења менингокока, као и осталих клица на већим отстојањима. На основу епидемиолошких истраживања утврђено је да је проценат клицоноша у околини од заразног менингитиса висок а нарочитоо првог дана болести кад се пење до 70°;о (ОеБге), тј. да од 100 лица, која су била у околини болесника првог дана, 70 постају носиоци менингокока, те према томе могу да постану и разносачи инфекције, С друге стране епидемиолози су опазили да приликом истраживања клицоноша код ђака по школама или код војника по касарнама, просторије, где није било болесника, често дају исти па чак и већи проценат клицоноша, него просторије, где су били утврђени случајеви менигитиса. Ово иде у прилог јаке способности вируса менигита за ширење у околини. Додуше досада у епидомиологији нема непобитних доказа о индиректном преносу инфекција помоћу мртвих предмета, али с обзиром на биологију вируса и сличност са проузроковачем гонореје није искључена апсолутна могућност таквог преноса инфекција помоћу извесних предмета, као што су инфициране марамице, запрљани са слузом пешккри и дечје играчке инфициране свежим секретом и др. У горњем излагању већ смо подвукли да се обичан начин преноса и ширења вируса заразног менингитиса остварује под условима спорадичних појава инфекција, помоћу непрекидног ланца клинички видљивих и невидљивих оболења и клицоноша, али ипак историја прошлих епидемија даје нам примере наглог и експлозивног ширења менингитиса ; аналогно ширењу других јако инфективних оболења, која се преносе како директним тако и индиректним контактом. У нашим пак условима спорадичне појаве менингитиса долази у обзир само први начин ширења епидемија пу-