Opštinske novine

Томбола

179

веселе, око Ружице, која је била банула у групу и раздрагано свима саопштила: — Опет се игра томбола!... Пише у новинама! Кад је то била чула, малој Нади нешто стегло груди па јој лепо неда да дише, док су се њене раширене очи чудиле весељу другарица, које су жудно слушале Ружицу и међу собом се утркивале, прекидајући њена објашњења, хвалећи, свака на свој начин, томболу и причајући једна другој већином драге успомене о луткама, играчкама, књигама са сликама, хаљинама, које су им родитељи доносили са те томболе, а понека богами сетила се добијених ћушака и праскања које је тада у кући владало... Док су остале девојчице поигравале у месту, отвОрено или кришом се радујући новим „уживацијама" које ће им томбола донети, а друге се надале да ће их овај пут мимоићи ћушке и свађе, сама та реч следила је Надино срце, а страшне слике натерале су јој сузе у очи. Ужас је неко време био укочио, па је страх понео кући, а тешке успомене и многе изгубљене радости надале се за њом, гониле је без милости... У то време становали су близу Цветнога трга, на спрату. Имали су три собе, велико претсобље, купатило. Имале су то и друге њене познанице, али ниједна није имала Резику, И [Зато су је све слушале с дивље!њем и са мало зависти када би им причала како њо|ј куваририца увек дозвољава да лиже по кујни, а њима сви у кући бране ту највећу сла!ст. — „Ја имала нешто фајн за моја мала фрајлајн", шапне ми на уво а ја се одшуњам до кујне па се сита налижем и варјача, и кашике, и вандле, и још ми после Резика лепо убрише уста и образе да нико не позна! — хвалила се толико пута Нада. — А нама нико не да!.. „Болеће те тиба!"... „Покварићеш ручак!"... Јао какви су! јадале се на то њене мале другарице. Имали су и телефон, и радио, и грамофон, и пуно играчака. Долазило много гостију, и другарица је увек било пуно. Али што је најглавније, како су то њене мале познанице говориле код својих кућа, „Код Наде смеш да играш, брате, колико 'оћеш. Нико ти никад ништа не каже!" А кад дођу још и другарице њене старије сестре! Њене радости кад је први пут понела бере са знаком Друге женске гимназије и римском јединицом! Љуба је тај дан по подне одвела Наду у посластичарницу и частила је алвом, сладоледом и бозом... Кад се скупи то мало друштво настајао би такав џумбус какав се у другим кућама не да ни замислити. Мама свира и пева, тата кукуриче и све друге животиње подражава... Али, не Зна ни сама Нада тачно кад, тек све почело полако да се мења откад су мама и тата стали говорити о некој томболи. Једнога дана однели радио, иако је Нада уверавала

тога човека да није покварен. После тата пронашао да му телефон досађује па га скинули. Онда му сметале две велике слике у златном раму, пуне неких дивних анђела. Па се наљутио на сервис од чистога сребра, кобајаги му прљав па га послао да се очисти. Покварио се за тату и онај сат што је деци причињавао толику радост кад се у пуне сате појави маркиз, кроз отворен прозор маркиза, па пред њом маркиз скине шешир и дубоко се поклони, а маркиза са прозора клима главом... — Што је мој тата постао несносан! — подражавајући својој мајци, служећи се њеним речима, жалила се тада Нада својој најбољој другарици, оној којој се и своја најповерљивија опажања поверава. — На све се љути, све му је покварено, све му смета, све шаље на оправку! — А је л' смеш и сада да га јашиш? ггатала Смиља. — Не смем! — тужно ће Нада па се замисли. А раније њен тата није стизао ни пиџаму да обуче, већ је онако у прслуку морао да клекне да се мало играју „меце". И триста других чуда правили су. Само се орио смех по кући, а Резика гвири кроз отшкринута врата, смеши се и шапуће: „Гезегнете фамилије". (Благословена породица). Нашла би Нада и друге забаве и радости, и других предмета за игру и весеље, али је око ње све постало туробно и озбиљно, намрштено и љутито. Мама је била све више, и дуже невесела и као да је каткада, све чешће и кришом плакала... — Тата само праска и виче, па: и не долази на вечеру! И лепо нам кућа празна без њега! — јадала се Нада оној малој Смиљи. За толиким стварима отишла је једногдана и Резика. Наспремала се слаткиша, па „све са лизањем", обукла се, ижљубила Наду и отишла уплакана па се више није ни вратила. Слутила је Нада да је свему томе крива та проклета томбола, али јој није било сасвим јасно како и зашто, па се обратила Марици, оној што све зна, да јој она објасни. Другарица је после часа одвела кући неким заобилазним путем, зауставила је пред једном кафаном на углу, али унутра нису смеле да уђу: велика галама их уплашила. Прозори били високо, те Марица дигла Наду колико је могла, и опет ништа! Стакло било замагљено. И тако јета томбола остала тајна за њу... За овим тужним успоменама које су биле сковитлале Наду, повратиле се неке друге, мало сређеније али много страшније, те пожурила кући. Поглед јој се изгубио, очешала се о једног пролазника, на другога замало није налетела, трећи пошао на њу па је вешто мимоишао и тада је чула мио глас: — Казаћу ти нешто! За тим гласом брзо промакле поред ње неке рите на босим ногама и голим рукама, * 7