Opštinske novine

180

Београдске општинске новине

гаравим од ћумура и дима. Али како је могла Нада да се не насмеши кад су те рите покривале Тозу!? А Тоза је понос Надин, на|већи њен пријатељ, саветник и заштитник, иако само ковачки шегрт. Од кад се са њиме упознала, а томе има тек неколико недеља, слава и углед осталих дечака које она и њено друштво познају, почела је нагло да тамни. Пуковников Сима лепо прича о коњима. Зна кад је Гуд Хоп однео победу а кад је остао у награди; колико кила носи Виолета, кога је коња јашио Томбац, чији је Фантаст, и пуно других ствари о тркама, али, опет, није то баш тако занимљиво. А Власта професора Владе што уме да прича о Хари Пилу! Он иде на све филмове. Па кад натуче качкету на очи и под четинарима у парку стане да изиграва разбојника како се привлачи, Нада и њене другарице просто занеме, тако је то узбудљиво и лепо. Али шта је све то према Този!? Нема лепше приче од оне о дрекавцу из гробља више Дучинског потока. Просто премреш од стра'. Права „уживација", јер прича и не може бити лепа ако није страшна. Само то не сме да се прича пред спавање, никако, као што је то Тоза први пут учинио, па после Нада никако није хтела да уђе у кревет, већ се повукла у други крај собе, ту стала, свукла се, затрчала се да скочи у кревет и — опет стала: — Јао, мамо, не смем, у' ватиће ме дрекавац за ногу! Мама је тада дигла високо, високо под саму таваницу и спустила је право у кревет, а Нада се одмах покрила преко главе, склупчала се, дрхтала, дрхтала и уживала: ,,Јао, што је лепа прича! Да л' ће и сутра тако нешто да нам прича?" Тада се мало умирила, испружила се, протурила лагано главу испод јоргана, насмешила се и погледала победнички по соби, баш као и онај Милоје Валинда из приче кад је петао кукурекнуо а месец прогвирио иза облака. Па тек приче о вампирима са Лупоглаве, о вукодлацима, вештицама... Али није само то! Шта тај Тоза зна речи, па све неке смешне, то не зна сигурно ни њихова учитељка. Зна и Наца, него афектира. Не знам „шармантан", па је „дегутирана" кад се тако 0 ,сервира" бела кафа! Али за то је крива њена мама. Зове је Анастази, већ нема! — Али Тозу да чујеш! — хвалила се тако Нада једног дана код својих другарица. — Чик да погодите шта су то дурунде ? Другарице ћуте. — А парњаче? Ћуте опет и помало се љуте. — А чандија? — Па кажи! — одговара једна већ мало нервирана. — А ципун? — наставља Нада.

— 'Тица! — истрчала се једна, а Нада прсла у смех: — Није, није! И ја мислила... Причао како ударио пљусак, вода јурнула, а ципун излетео из букве, па и ја мислила да се то нека птица поплашила и одлетела с дрвета... Ето тај Тоза трком се с неке грађевине враћао у ковачницу, срео Наду, пројурио поред ње и рекао јој: — Казаћу ти нешто!... А и тог Тозу, као и многе друге сељаке у раније или доцније доба живота, једна неродна година одвојила је од школе и од села и довела у Београд. Привремено или стално? Да успе или да пропадне? Тозин отац није био неки јак домаћин, али се није ни оскудевало. Неколико хектара ораница, нешто воћа, која хиљада чокота, мало стоке. Село у горњсм сливу Турије, ван пута: јевтина живина, јаја... Што не донесе летина, то се допуни пиљарењем, па доста да се праве планови преко зиме и ћ[р!ед карј школске године. Али одједном све пошло натрашке. Што су цене пале, ни по 'јада, али купаца нигде! Шетај цео дан чаршијом, нико се неће ни нашалити да те запита за жито или за суве шљиве. Сувомразица целе зиме десетковала пшеницу, али оно што је остало то родило, родило, па — опет ништа. Удариле кише баш као да не мисле престајати. Бујао је, истина, кукуруз и преко ноћи израставао за читаву судланицу, али пшеница се усправљала, усправљала као да је нека неман празнила некад оборене тешке класове... Тако је дошао и Видовдан. Тоза, најбољи ђак, деклемовао и био похваљен, па пошао кући и, као будући добар домаћин, прошао кроз Потес да види пшеницу. Шета ивицом њиве поред врзине, прође руком кроз класје — лако! Ухвати га у шаке, али не стеже, боји се као да слути зло. Зађе дубље у њиву, протрља влаће међу шаке, али у шаке не сме да погледа. Лице му бивало све тамније, срце лупало све јаче, на очи му нека магла падала,... На излазу из њиве зажмурио — да после себи не пребацује како је захватио само једро или само оно штуро — стегао влаће међу дланове, протрљао шакама као жврњевима, погледао у дланове и — заплакао се Тоза свршени ученик III разреда основне школе... Вратио се кући уплакан, ступио у двориште нем и сакупљеним укућанима под липом, око софре, показао дланове црне од главнице: — Пропала 'шеница! Знала је то чељад, али крила једно од другог; знали су и сељаци, али тајили један од другог. Као да је цело село мислило да ће се несрећа још некако и моћи поправити ако је прећуте, ако се не прочује. И због те главнице Тоза се обрео једио јутро у Београду и ступио на занат код Ђоке