Opštinske novine

Позоришна хроника

453

на се узима поред свег пројављивања евоје женскогти. Поморски капетан, Холанђанин Вандердекен, осуђен је морским духовима на страшну казну: да лута док је века и света по широким морским пространстаима, док се не нађе жена која ће га волети и бити му верна до смрти. Једанпут сваких седам година, он има право да сађе на земљу и окуша своју срећу. Ако не нађе такву жену, онда мора поново наставити своје лутање на својој већ прастарој лађи, чија су једра од дугог луташа кроз безбројне године постала црвена, а лађари више слични на духове, него на живе људе. Прича о њему пошла је по свету. Лађу су му прозвали „Дух Лађа", а његово име изазивало је страх и трепет и у најсмелијем девојачком срцу. Друге су лађе сретале Вандердекенову лађу: пред каквом великом поморском несрећом, у доба највеће буре и невремена. Лађари су се крстили, јер су веровали, да им сусрет с Вандердекеном носи несрећу, а он је путовао даље — увек ношен својом злом коби и мучен жељом за пристаништем, својим домом и женом, која би га волела. Смрт га није могла ослободити мука, јер он нити је старио, нити је могао умрети. Штитило га је проклетство злих мореких духова... У свом лутању, једне вечери, сусрео је лађу старог норвешког капетана Доланда, ког је вечно мучила чежња за богатством, а који је сад био на повратку у домовину, где га је у пријатном дому чекала Сента, његово једино дете. Благодарећи ноћи, Вандердекену је успело, да се у исто време кад и Доланд, искрца на пристаниште и да пред њим ничим не побуди сумњу, да је он проклети „Холандез Луталица", с којим нико није желео да има никакве везе. Дознавши да Доланд има кућу и одраслу ћерку, у Вандердекеновој се души буди нада да би Сента могла бити баш она жена, која ће радо пристати на жртву, која се неће бојати, која ће хтети да му буде жена и која ће му бити верна до смрти. Похлепни Доланд, ком Вандердекен нуди велико благо, пристаје да му унапред обећа Сентину руку и позива га себи. Док су се оба капетана приближавала Доландовој кући, Сента је седила замишљена у кругу својих пријатељица под утиском старе приче, коју је толико пута слушала од своје дадиље. Била је то прича о „Холанђанину Луталици", која се причала и у Доландовој, као и у кући сваког другог поморца. Стојећи високо над својим пријатељицама по својој унутрашњој, душевној отмености, Сента је дирљивој причи придавала дубоки значај и осећала бескрајно сажаљење према човеку који је био осуђен на овако велико страдаше. Једна стара слика у кући њеног оца, која је приказивала „Холанђанина Луталицу", давала јој је могућност да сама себи створи јасну преставу о његовом изгледу. Помало се код ње створило уверење да ће се њезина судба решити са Вандердекеновом судбином. Његова појава, у друштву њеног оца, значила је за њу остварење нечег у што је већ давно веровала. У љубавној изјави, до које долази између Вандердекена и Сенте одмах код првог сусрета, Сента му открива своју вечну љубав и даје обећање о вечној верности. На Вандердекенове речи

у познатом даету: „№је аик Ает Регпе"... одговара Сента још дирљивије и нежније уздижући се до идеала Вагнерове концепције о жени: „Уегвапк 1сћ је1г1 ш ттс1егБаге8 Тгаитеп" .. . „Луталица Холандез" је ослобођен страшног проклетства морских духова. Но, иза првог заноса долази кајање. Он зна да ће и најмања његова сумња у Сенту пренети проклетство е њега на њу. Чврста у својој одлуци, Сента се не боји. На други дан је свадба. Док се са Доландове лађе чује весела песма, на Вандердекеновој је лађи гробна тишина. Сента ое прашта са евојим бившим заручником, здравим, младим човеком, ког воле све девојке, а кога је она оставила ради Вандердекена. Вандердекен у том моменту наилази. Страшна сумња буди се у његовој души, и он, са очајним криком, бежи према морској обали, на море, на море до века и времена... То је катарза за којом следи Вагнеровски расплет, бескрајно трагичан, али и бескрајно леп и узвишен: ослобођење преко љубави и жртве, и уједињење над земаљским простором. Тиха, замишљена Сента, „ипесШсћ вдеЉисћеб \СеЉ", која је толико година чекала Вандердекена, кад не може др5'кчије да му докаже своју љубав и своју верност, баца се у море, које је за Вандердекена проклето. Жртва доноси ослобођеше: у истом часу, кад и Сента, у морској дубини нестаје и лађа са свим лађарима и ослобођеним Вандердекеном. Над морском повргшином појављује се лаки, румени облачак, који преставља као неки диван пут по ком се Вандердекенова и Сентина душа, уједињене, уздижу према небу. „ХЈпепсШсћ шеЉНсћез \УеЉ", бескрајна женска жена побеђује! * Ову и овакву Сенту ми смо имали прилике да видимо на престоничкој позорници поводом репризе „Холанђанина Луталице" у дивној, да не кажем незабоборавној интернретацији госпође Вере Мајдић. Од почетка до краја она је своју улогу дала с дубоком осећајношћу оваплоћујући Сенту, вагнеровску Сенту, свим изражајним моћима које стоје на расположењу уметници дивног гласа, високе музичке културе, епособној за интуитивна осећања и дубока психолошка преживљаваша, психолошке преливе, којима су њене кретше, час сетни, час заносни, или екстатични израз, давали вањску животну манифестацију. Таква је била док је у другом чину, удубљена у мистично сањарење, седела под Вандердекеновом сликом, таква док је у истом чину певала познату баладу у којој на крају открива да је она та предестинирана жена која ће спасти „Човека бледог лица", чија је визија пратила кроз целу младост. Њен врисак, који изазива први сусрет с Вандердекеном, њено тоњеше у секундама међусобног упознавања — били су на врхунцу непосредне, максималне уметности, као шго је била и игра и певаше њеног партнера, г. Пихлера, који је креирао улогу Холанђанина. Незаборавно је било ово вече у нашој престоничкој Опери. Д-р М. И. А.