Opštinske novine

368

Београдске општинске новине

унутрашњој управи, као што је случај са Законом о сузбијању и угушивању сточних зараза од 14 јуна 1928 год., Законом о шумама од 21 фебруара 1929 год., Законом о лову од 5 децембра 1931 год., Законом о надзору над намирницама за живот од 8 фебруара 1930 год., Законом о риболову од 20 септембра 1937 год., и осталим законима за чије су извиђање биле надлежне власти опште управе било по тексту самих закона или по изричном наређењу из чл. 73 Закона о унутрашњој управи. Ступањем на снагу Закона о општем управном поступку 26 фебруара 1931 год., који је донет да би опшге управне власти знале како имају поступити при доношењу одлука из управног законодавства, регулисан је поступак власти приликом изрицања казни. У § 173 изрично стоји, да ће до доношења Закона о управном казненом поступку важити и даље сви досадашњи прописи о томе. Па пошто још није донет Закон о управном казненом поступку — примљен је од Народне скупштине и послат Сенату — то и данас за поступак око иступа у границама б. Краљевине Србије важи полицијска уредба са њеним изменама и допунама. Таква правна ситуација у погледу надлежности око ислеђења и пресуђења иступа била је све до доношења Закона о градским општинама који је ступио на снагу 23 септембра 1934 год. Нзиме су извесни иступп управних закона као и полицијски, ако полицијску власт не врши држава, у погледу надлежности око изрицања казни пренети од првостепених власти опште управе на градске општине. Ту се оне појављују као помоћни органи државе, које поверене послове врше по делегацији и то преко Претседника, искључиво на своме подручју. § 89 Закона о градским општинама у другом ставу од тач. 1 до 5 закЈђучно, лимитативно набраја делегиране послове градским општинама, из чега произилази да су оне наднежне и за иступе из следећих закона: санитетских, ветеринарских, тржних, о животним намирницама, о сузбијању скупоће и мерењу, грађевинских, пожарних, о чистоћи и одржавању путева, мостова, обала, река, потока, канала, бунара, појишта и уопште путних и водних направа, о унапређењу пољопривреде и сточарства, о шумама, о лову, риболову и пољској полиицији. Министар унутрашњих послова може у споразуму са ресорним Министрима преносити у надлежност града и друге послове опшге управе као и од града одузимати поједине послове опште управе набројане у § 89 пом. закона па их преносити на црвостепене опште управне власти или месне државне полицијске власти, што значи, да на тај начин може проширити или одузети законом дату градским општинама надлежност за извиђање и пресуђење иступа по специјалним

законима, само што до сада није био ни један такав случај. При ислеђењу и доношењу пресуда градским општинама на територији бив. Краљевине Србије као поступак служи полицијска уредба, као што је случај и код полицијских власти. На изречену казну осуђени има права жалбе Бану а у градовима Београду, Земуну и Панчеву ресорном Министру. Сада се још само поставља питање да ли је осуђенику који је незадовољан одлуком другостепене власти, јер сматра да је тиме повређено какво његово право или непосредни лични интерес заснован на закону, дата заштита путем тужбе Управном суду односно Државном Савету. По томе питању Општа седница Државног савета донела је одлуку 1 јуна 1929 год. под Бр. 21287: „по закону о Државном савету и Управним судовима није допуштена тужба на полицијско-казнене одлуке." Таквом одлуком Државног савета, која је обавезна за сва њена одељења, решено је, да је другостепена управна власт последња инстанца за решавање иступа, и да противу њене одлуке нема више правнога лека, нити заснивања ма каквог правног спора у коме би се могла оспорити казна. Међутим, ступањем на снагу Закона о унутрашњој управи и његовим изменама и допунама од 9 октобра 1929 године, измењена је у многоме правна ситуација у погледу дотле важећег законодавства, па је стога са предњим питањем Државни савет морао поново да се позабави и да 29 априла 1933 године донесе по Општој седници под Бр. 13619 ново решење, које је потпуно супротно од оног из 1929 године, а које гласи: „О разумевању чл. 15 и 18 у в. са чл. 23, 24 односно чл. 19 и 34 ст. 2 Закона о Државном савету и Управним судовима. На основу чл. 14 Уредбе о пословном реДУ У Државном савету и Управним судовима од 5 септембра 1922 год. и чл. 4 Закона о Државном савету и Управним судовима од 17 маја 1922 год., Општа седница Државног савета донела је, ради једнобразности у јудикатури Државног савета своје решење бр. 21287 од 1 јуна 1929 године о разумевању и примени чл. 15 и 18 у в. са чл. 23 и 24 односно са чл. 19 и 34 ст. 2 пом. закона,, пошто су одељења Државног савета о томе различито решавала а које решење гласи: д,а тужба није допуштена противу полицијско-казнених одлука. То решење донесено 1 јуна 1929 год., дакле, за време када је на територији Србије жалба противу одлука државне власти по иступним: кривицама била доцуштена редовном суду, и кад су у некојим областима наше Државе одлуке управних власти о полицијским казнама поема чл. 48 Закона од 22 октобра 1875 године Л.Д.З. 36, по т. зв. Баховој патенти биле изузете од општих прописа за заснивање управног спора, дакле, док