Opštinske novine

4

Иступи пред градским властима

369

није било изједначено законодавство у томе погледу. Но после тога донесен је Закон о унутрашњој управи од 19 јуна 1929 год. са изменама и допунама од 9 октобра исте шдине, којим је законодавство у овом погледу изједначено, јер је по одредбама § 73 и 76 Закона о унутрашњој управи кажњавање грађанских лица, у колико оно по закону не закону не припада судовима илп другим властима, дато у надлежност управне власти и жалбе противу таквих одлука допуштене вишо^ управној власти па и тамо где су до сада биле допуштене редовном суду. Тиме су престале важити раније одредбе о томе па и поменути чл. 48 од 1875 као и одредбе по којима су противу одлука управних власти по иступним 1фивицама жалбе биле допуштене редовном суду. А услед тога постављено је и питање важности поменутог решења Опште седнице од 1 јуна 1929 године. Због тога је Државни савет у Општој седници по саслушању два известиоца, проучио ово питање па је нашао: Како се из изложеног види, престали су важити напред наведени изузетци за полицијско казнене одлуке па је за њих наступила важност општих прописа за заснивање адмипистративног спора из чл. 15—18 закона о Државном савету и Упраћним судовима. У чл. 15 пом. закона прописана је надлежност управних судова т.ј. да суде по административним споровима. Према истој одредби „административни је спор између појединаца или правног лица с једне и управне власти с друге стране, а постоји онде где је актом управне власти повређено какво право или какав непосредни лични интерес тужиоца заснован на закону." ДрукчиЈе речено то значи, кад год појединац или правно лице нађе да је одлуком управне власти повређено у своме праву или оправданом интересу може поднети тужбу надлежном управном суду — правило које је изречено у чл. 18 истог Закона. То је дакле опште правило о надлежности управних судова. Та надлежност је као што се види одређена на један генерални начин а не набрајањем појединих случајева. Но ова надлежност ограничена је чл. 24 односно 19 тога закона у којима су набројени текстативно случајеви кад је покретање административног спора код управних судова искључено. То су случајеви: 1 — у споровима који спадају у надлежност редовних судова (тач. 1 чл. 19); 2 — у дисциплинским стварима у колико законом не би било одређено (тач. 2 чл. 19); 3 — у стварима у којима су су и уколико управне власти позитивним правом овлашћене да донесе решења на основу слободне оцене (тач. 3 чл. 19 у в. чл. 34 ст. 2); 4 — противу уиравних послова редовних судова (тач. 4 чл. 19). Према томе, чим

није случај ни један из ових ограничења, Управни суд је надлежан да по тужби расправља спор заснован противу сваке одлуке управне власти, у колико још специјалним законским прогшсима поједине врсте одлука не би биле од тога изузете. Па пошто ни једним законским прописом од тога нису изузете и полицијско-казнене одлуке управне власти, то су и за њих Управни судови надлежни т. ј. да по тужби засновани спор расправљају и противу таквих одлука. А ту надлежност одређује и чл. 23 истог закона кад каже: „тужити се може: 1 — што управна власт у своме акту није никако применила или није правилно применила какав закон или закониту уредбу; и 2 — што у поступку који је претходио није водила рачуна о прописима поступка. Са ових разлога Државни савет је нашао: да се решење опште седнице од 1 јуна 1929 године бр. 21287 има преиначити па је на основу §§ 13, 14 закона о пословном реду, у Општој седници 29 априла 1933 године донео ово своје решење: о разумевању чл. 15 и 18 у вези са чл. 23, 24 односно чл. 19 и 34 ст. 2 Закона о Државном савету и Управним судовима: и на полицијско-казнене одлуке у колико то није изузето специјалним законским прописима има се применити чл. 15, 23, 24 Закона о Државном савету и Управним судовима уз ограничење чл. 19 тач. 3 и чл. 34 ст. 2 пом. Закона т.ј. и оне потпадају под Управне судове Ова решења су обавезна за одељење Државног савета према чл. 4 Закона о Државном савету и Управним судовима и § 13 закона о пословном реду. Увести у књигу Опште седнице Државног савета. Из Опште седнице Државног савета од 29 априла 1933 године Бр. 13619." Из тога произилази, да је осуђенику дата могућност да се тужи Управном суду односно Државном савету, који као највиша административна власт у земљи има права да одлучује, да ли је пресудом управне власти, односно градских општина повређено какво његово право или какав непосредни лични интерес заснован на закону. Данас је надлежност Градских општина у погледу ислеђења и пресуђења нступа веома велика. Законодавац је сматрао, да преношењем истих са полицијских на градске власти, треба пре свега да растерети полицијске, којима је најглавније старање око безбедности државе као и због њихове обимне надлежности по другим законима, а осим тога, да је и дужност градских општина да строго воде рачуна о свима иступима из делегираних послова односно Закона, учињених од стране њених житеља на њеној територији. Страхиња Ст. Којић