Opštinske novine

386

Бео градске општинске новине

падале. Најзад, са сузама у очима, он мораде да стане: пред њим је чамац био на око двеста метара, а Кнап баш тада престаде да плива и понесе га река својим коритом... Кнап се освестио на обали. Над собом је опет видео небо, сад нешто мутније, и брижно лице Калшеково, које се, чим је он отворио очи, насмешило на њега. Око њих су били и два сељака, којима |е Калшек нешто говорио. Кнап је чуо само реч-две које се развукоше, и небо се замрачи, а он понова негде потону... После су му све причали. Био је већ у својој соби, повраћен, насмешен, само уморан. Испричали су му да су летели ниско над водом, силно им се то допало свима, па њега занело: дошао исувише ниско до воде јер јје гледао само да следи вођу и тако ударио у году. Испричали су му како је тонуо ростђпено, и како је се и Калшек одмах спустио и потрчао према чамцу али упао у блато. Кнапа је већ била понела вода, али срећа његова — заносила га је ка обали. Калшек ое онда затрчао према њему и на једно десетак метара од обале, ускочио у реку, запливао до њега и извукао га, у задњем моменту. Онда су се поред Кнаповог кревета смејали његовој авантури. — Један љуб.авник би био мање на свету — рекао је Јаклић. VII Кнап је лежао у својој соби сам, у необичној тишини, чинило му се као оно насред реке после потонулог аероплана. Полако се присећао шта је све било, опрезно прибирао мисао по мисао;у том сећању је ишао само површно, јер слике догађаја су му се тек сад чиниле страшнима. При иоле оштријим утисцима прекидао је сам ток мисли, да се не узбуђује. И сад је још имао утисак љигаве водурине око себе и њене огромности. Али чим би се покренуо на. крзвету, визија се губила, он је опипкавао креветац и осећао се безбедно. Ван сваке опасности. Био је миран као болесник после прележане кризе. Минути су му били слатки Као никад дотле. Пријала му је тишина и општа малаксалост коју је осећао. Али наједном се узнемири, лице му оживе, трже се из духовне и физичке непокретности; прену се и устаде. Сетио се: пре поласка на летење добио јр Белино писмо и оно је било још непрочитано. Образи му се заруменише. Потражи га у оделу, но међутим оно је било у кожном капуту са којим је он пливао по Сави. Кнап журно приђе кожном капуту и завуче руку у џеп, напипа хартију и извуче је. Опет се узбуди. Како се није раније сетио? Писмо непрочитано, њено, а да се удавио? Нити би он знао шта му пише, нити би она знала да га није прочитао. А ко зна шта је... Он се опет устручавао да га отвори, држао га је у руци и тек сада опази да, је све мокро и модро и да се сокро распало. Било је труло од влаге. Омот

му се распао под прстима. 0|н га одбаци и извади писмо, али се веома изненади: ридео је само плаву траку хартије, умрљану мастилом, без слова, само са понеким ретком. — Баш ми се не да да га прочитам! А ипак се помно загледа у преостале редове. Тешко се шта могло разабрати, али је он ипак упирао очи. Понеки сачувани редови, исписани њеном руком, могли су се ипак прочитати: он је разабирао: „шта је... дуго... нема... а ја, директоров син... сутра важно..." И то је било све. Доле се јасно распознавало: Бела. Писмо је иначе било кратко, али никако није могао да разабере смисао, шта му је јављала: да ли прекид, или позив на састанак! Одриче ли га се и јавља да се помирила са директоровим сином или?... Шта ли је, боже, било, помисли он? Зашто га није прочитао одмах, па би знао тачно шта му пише. Шта да уради, мишљаше он даље? Бела му је била тако далеко као да су их десет година раздвајали, а сада, после овог догађаја и овако уморном требала му је њена рука. Он се замисли: па кога и има осим ње? Да се јуче удавио, ко би га гкалио, ко би плакао за њим... Ишао би погреб — он замисли 'себе у ковчегу — све званична лица постројена зл озбиљна, другови и старешине, ишли би корак по корак од капелице до гробља, па или би ћутали или би разговарали о својим стварима. За ковчегом, тамо где треба да рде фамилија, не би ишао нико, или би било празно, или би ишао комадант... И тако би га оставили у оном пустом гробљу, на брду, увече ветровитом и језивом, оставили би га за вечна времена... Бела би можда плакала кад би сазнала, та он је прочитао понекад у њеним очима љубав! Ола би га жалила, она и његови родитељи — да су живи. ...Јер зашто би му Бела писала? Па ^го је писмо од пре два дана, а чинило му се тако дуго како га је примио! Поче опет буљити у она разливена, расплинута слова која су означавала речи, њене речи, писане њеном руком. Како јој је топла рука! И она је морала мислити на њега тих момената; свакако је мислила, али шта? Кнап седе, осети умор. Писала ми је писмо — јпомисли он даље, а то значи једино да ме зове да дођем.. Моја Бела! Испричао бих јој како сам се борио. То морам учинити! Кнап се одлучиваше. — Кога имам ја другога, њу само. Писмо је стискао у руци. „То је било јуче, јуче сам га добио, а данас бих је видео". Неодољиво м'у се наметну њена слика: па чим! ми пише после дужег изостанка, значи да ме зове, рече сам себи! Идем! Нзен стас, њене очи, рамена, играли су му пред очима. Тако дуго је није видео... а да јуче није испливао, оно би било последње виђење... Ићи, ићи! Ићи и казати јој: „Бела, волим те и готово. Ево твоје писмо, шта си