Opštinske novine

Пилот-потпоруЧНик Кнап брани Београд

387

писала?... Ја сам ту уз тебе, Бела, а >како је било у Сави".... Њена једра рамена опет као да га додирнуше. И он се реши да иде. И ако уморан, слаб и неодлучан спреми се и пође. Таман се беше спустило вечеЈ Беше му добро дошло да се тако и прошета по сутону. Но кад дође у варош он се поче колебати. Појавише се слутње: ко зна шта му је писала, можда је оно значило и прекид? Кад дође на корзо и нађе се међу масом, још више се збуни. Осећао је да је све то туђе, њему непознато и неприпадно, сва гга маса која око њега са смехом врви. Он у једном огледалу виде да је блед и орег страшен. Да се врати? Зар је тај свет тако туђ и уистину њему стран? Ка"о да годинама није био међу њима. Шетачи га почеше гурати и он крете са њима, мотрећи пажљиво да сагледа њену главу. Гомила је шумила, ђаци су се смејали гласно и безбрижно. — „Ала су сретни", помисли Кнап, па зашто да и не буду све им се мисли остварују, живот им је леп... Они живе свој део — младост. А ја? Међутим погледом је и даље тражио, тражио њу; и желео је и подрхтавао да је види. Да јој не смета, да се врати? Та он и тако није за овај свет... Наједном: он претрну, пред собом на неколико корака спази Белу. Била је у друштву. Хтеде да избегне сусрет, да стане уза страну и загледа се у излог док не прође, или и да се сасвим врати, али погледи им се сусретоше. Он се још више збуни. Са њом су ишла два младића, господа, разметљива својим 1 рделима, чија слобода покрета порази Кнапа, — један беше баш директорОВ СИн! I „— Тако дакле, — помисли он, — сад знамо"\.. Учини му се њен поглед као да је говорио: откуда овај сад?... И то га пренерази. Међутим, она се приближавала, а он као да је сгајао у месгу, Сад 1је бити бруке! сину му у 1ћамети. „Да се окренем ја лепо и да побегнем?"... Али он свој поглед никако не скидаше са ње, и то га још више збуни: шта сам се толико упиљио? Шта досађујем"... Ноге су му клецале, као да је пропадао до колена у калдрму. — ^Тако дакле... па бежи будало?". Она му сама приђе, остави пратиоце. Они се, он то опази — осврнуше да га виде. Пружи му руку и он осети да његово дрхтање пређе и на њу — и она задрхта. Ништа нису говорили, Кнап не би то ни могао, и кад га она посматраше њему би непријатно. Без повода, нагло он окрете да пођЈе', а и она са њим, без речи. — Да ли си добио моје писмо? упита га, а још дубље упре свој поглед у њега. — Да, добио сам... али, интересантно — нисам прочитао... Она га опег загледа. — Замало што се нисам са аеропланом утопио јуче — поче он — а писмо је било са мном...

— Све малери! прошапута она, мислећи и на своје. — А како је било? И ја ћу ти после причати ...зато сам ти и писала. Кнап заусти да прича. Али му се учини да је за њу тако безначајно тај његов пад у реку, пливање и летење пре тога, да хтеде да престане. Искористи ту прилику да је сагледа целу од главе до ногу. Она иста Бела, тако витка, права, чврста! И озбиљна, то му се највише свиђало. — Како је било? Упита га она, готова да слуша. — Па тако... летели смо ниско, над Савом, и ја упаднем у воду аеро_пла... Он наједанпут умуче на по речи. На ћошку на којем су требали да скрену за парк, стајао је командант подбочен о сабљу; Кнап нагло задрхта. Али се морало туда, другог решења није било. Командант као да је њега и чекао, стајао је окренут леђима и гледао у излог, а тачно онда кад је Кнап наишао он се окрете. Једним прстом позва он Кнапа себи и овоме би намах јасно: притвор, бегство у варош, понижење пред Белом... Кнап приђе, а као да се земља отвори и да пропадоше негде у њу њих двојица сами. Бела се без речи удаљи. Управо Кнап и не виде како она оде: да ли љута, да ли их загледа, да ли се врати или продужи ка парку? Он стаде пред команданта и очекиваше шта ће даље бити. Командант се ослони о сабљу и са ироничним смешком говораше: — Ти пријатељу, имаш притвор а видим — у вароши си. Је ли тако, да се нисам ја преварио? Он је међутим то врло добро знао, само као да је уживао у томе. Па ослонивши се ц на другу ногу понови: — Јел' ти оно беше, или неко други коме сам ја забранио излаз? Кнап је стајао у ставу „мирно" и гледао га право у очи. А командант се премештао са ноге на ногу, гледао мимо Кнапа на пролазнике и љубазно их отпоздрављао, преслатким смешком. Кнапу одједном као да дође снага, би решен на све, он се прибра и одговори одрешито и јасно: — Јест, забранили сте ми излаз... — А тако! И команданта прену овакав одговор, обрати пажњу и поче да постаје мрк. — У притвору си од стране потписатог ; а ипак си у вароши. (На реч „потписати" он се и сам трже). — Па је ли теби наредниче познато правило службе и пропис тачке 81, где се каже како подофицир издржава казну притвора?... — Познато ми је! Одговор Кнапов беше кратак. — А, познато ти је, велипг, а ипак си дошао? продужи командант. То га наљути и он као да све више уживаше да самог себе дражи речима које је проналазио у овом кривичном делу. Па питам ј,а тебе, а сме ли подо*6