Opštinske novine

388

Београдс ке општинске новине

фицир тако нешто да ради? Да бега у варош и да шета са којекаквим... Кнаду се окрете командант заједно са ћошком на којем је стајао; он се побоја да је Бела могла то чути. Дође 4 му мисао да му каже: да она није којекаква женска и да је његов излазак у варош да се састане са њоме за њега важно, веома важно, да он само њу има... А шта је то према ономе што је он јуче преживео? Шта је тако страшно учинио и где је сразмера важности једног и другог?... А да је погинуо, ово мрско командантово лице би ишло иза ковчега, умзсто фамилије. А Бела би плакала!... Где је сразмера?... Али не рече ни речи, увиде да је бесмислица. И то што беше важно за њега, за команданта он виде — не имађаше ни трунке значаја. Зато му и ћошак и командант и пролазници почеше титрати пред очима, желео је што пре да се то сврши. — Сме ли тако да чини подофицир: одговарај. Настављао је даље командант. — Не сме. Познато ми је да не сме... — Дакле све ти је то познато, велиш, а ти ипак против отвореног наређења иступаш... ти дакле...., ти, пријатељу, не зарезујеш војну дисциплину! Командант поче да грицка доњу усну, сад више није љубазно отпоздрављао пролазнике већ некако оштро, службено, приносећи ногу хитро, да се чуо удар мамуза. Наредниче! стани и немоЈ да се клатиш! допре до Кнапа оштар командантов глас. Зар ти, бре, мене да оповргнеш... покажеш непокорност... Наредниче! Немој сад... И он не доврши своју мисао, а хтео је да каже: да те сравним са земљом... Командант се беше силно наљутио као да је изгубио најзначајнију битку. — Марш у касарну. Марш! Ситан си ти... И да се јавиш дежурном официру да те одмах стрпа( у затвор, а сутра мени на рапорт! Па све јму се чинило као да ипак није искалио сву гњев како је требало, још се не беше умирио; као да је био лабав и недовољно оштар према учињеном делу, према толиком иступу који би заслуживао,.. он, кад већ Кнап поздрави и пође, заустави га: — Кажи да сам наредио, да те по проггисима ошиша ...и да по прописима издржаваш затвор у ћелији, и то један дан да добијеш нормално следовање, а други само воду и хлеб... Кнап се запути ка аеродрому, клецајући. Али за чудо, он се није љутио толико на команданта, некако му је он ипак изгледао ништаван, безначајан према својој строгости. Он мишљаше о другом питању: како треба прекинути све досадање — мИслио је на Белу и поћи новим смером... И Бела је безначајна као и командант. Све су то ситнице! Важно је да он живи, да је млад и да лети! Да ; то, да лети... То га испуни поносом... Како из ваздуха све изгледа ништавно — он се сети својих-утисака. — „Ја сам већ излечен... — рече он :сам себи — ја имам нови пут!" И уздижући погнуту главу крете чвршћим кора-

ком... Све су то ситнице... продужи он да мисли, хнтајући пут аеродрома; све ће то бити па Проћи. — Осећао је да му придолази снага, и док му је поглед блудио кроз месечинасту ноћ, мешали су се утисци: пад у Саву, Бела, командант... и он наједном осети, појми — да је све то под њим, ниже, иза њега^ и да он има снаге да све то једним потезом заборави. Тако и би. Чим напусти варошку буку и зађе у орошена поља, он живну и пође чвршће. Свежина га Нреобрази и осећајући да добија снагу, он понови своју одлуку: — Новим путем! Бела му оста далеко за њим, — за читава столећа. Нису га поколебала ни задиркивања Глодићева, за време док је био у затвору. Чак нису га ни љутиле његове речи; сад се на све смешкао. — Како си, љубавниче? добацивао му је Глодић. Гле, а где је фризура?... бре, уредише те. Хихи... Пази, како су га ошишали.. Доводио је другове и показивао им: пази љубавника! Хихи... — Свима заборав! Понављао је Кнап. Само је са Ледовским разговарао и после тога увек постајао миран и постојано одлучан. VIII Било је то на двадесетак дана пред Светог Илију, а тај дан је заштитник и патрон ваздухопловаца јер грми небом као и они, беху настали један за другим дани пуни сунца и спарине. Јарина је долазила право одозго, из зенита, и трајала од првог изласка сунчевог па до смираја. У канцеларији командантовој кроз широка четири прозора који гледају баш на исток и југ обилно сија и бљешти. Београд трепти у сјају, а преко њега плави се Авала и Венчац, Букуља, Космај. Бели се и просијава као усијана трака ток Саве и Дунава и мами својом замишљеном свежином. Од те преобилне светлости, унутра, у канцеларији је загушљиво и тамно... Командант је седео и размишљао, управо, упињао се да се сети нити једне мисли од ноћас: тако он понекад ноћу када му се разбије сан кује планове како да се прочује и прослави, како да о њему говоре и пишу новине, како да буде јунак дана, што је већ неколико пута био. Иде слава, а тај дан авијатичари показују престоници ко су и шта чине. Само на тај дан могу цивили да привире унутра на аеродром, да виде и сагледају јунаштво свога доба, а после да оду и причају о томе месецима. Оно што они понесу тога дана, |то остаје, па се после упије и разнесе... Команданта је ноћас та мисао мучила: он Је видео себе у ореолу славе, окружен великодостојанственицима и масом која му се диви и гледа га као... Требало је уредити аеродром за то прво престоничко славље, спремити програм, саставити говор, а мисли су му се бркале. Чудновато, као да су му све једне за другом бежале