Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кчап брани Београд

389

чим би посегао да их ухвати. Коју год од речи смисли да каже учини му се обична, проста... Он се завалио у фотељу и жмиркао од јарине, ордонансу пред вратима је строго забранио да му ма кога пушта унутра. — Да! Треба смислити нешто, кад кагкеш да сече. Круг треба да је чист к'о сунце... А само летење, то је најлакше. То ће они мислио је на подофицире. Треба све да се светли... дакле појурити Их... Говор да буде јшгровит и да почише можда овако: „Свети Илија, наш узвишени патрон тера гром... а ми".. — па му се то учини одмах смешно: „гррм" и сетивши се свога буљавог поручника Веље „грома" хтеде да развуче усне. Али пред вратима чу објашњење ордонансово са неким. — Не може унугра, господине капетане! Не смем... — Шта ти мени! Даљ-е! Ваљда ја знам. — одговарао је други глас. Кбмандант већ прекиде мисао и поче да се припрема, прво лицем а онда нервима. У то се кроз врата промоли ћелава глава ађутанта, јкапетана НиколиИа 4 , те и ако виде тмурно лице командантово ппак одлучно и пословно-озбиљно приђе. — Ја даредих да нико не улази.... — Врло хитно госин... — Магарац један ордонанс... слушај ти бре! викну командант нагло, да искали суздржавани бес. — Ордонанс улете као убачен и стаде избечив се. Глава капетана Ииколића се успркос свему приближи столу и поднесе акт на потпис. — То... Команда места тражи хитно... — Никб, разумеш, нико, па сам Бог да дође, — продужаваше командант, гутајући очима ордонанса. — Ја овде радим! Међутим акт је био потписан и глава капетана Николића се изгуби. Ордонанс се постави опет рао статуа пред вратима. Командант оста сам и покуша да ухвати мисао: — к ,Публику ће највише одушевити летење, као и увек, а ја, ја чиме бих иступио,? Онако... требало би тај говор да буде нешто јаче! Круг ће разуме се бити чист, окречен, орибан... а Јх )вор би требао да почне"... Али зазвони телефон. Неко се интересовао за славу, и чим се глас најави, командантова се мисао изгуби, одлете све испред њега и он се празно загледа у угао собе, а претвори се сав у уво... — Биће, биће, само изволте доћи! Летења? Биће, биће... па и акробација. Да ли ћу и ја да летим? Па, овај, не знам, ја кајо командант... овај... да... јесте, јесте! Биће много, изволте!... Чим се Говај удаљи, после мале станке, опет зазвони. Командант трже слушалицу као поплашен. Узе из фијоке две пилуле за умирење и очекиваше — пренапрегнуте пажње. А кад се }ави глас, он се преобрази, лице му се развуче у осмех, сав се у шега претвори и умиљаваше ое хладној телефонској слушалици.

— „Интересује се господин министар... е па кажите: биће као и увек узбудљиво... и... овај, наравно лепо". Кроз врата се опет појави ађутантова глава. — Чекајте! махну му руком и викну му нестрпљиво командант. Онај на телефону схвативши да то њему иде, одговори: чекам, чекам 1 , ту сам... или јарићу се касније... — Па не ви, останите само, викну командант у слушалицу... где сте! Ађутант се опет појави. — Одлази! викну му командант. Онај кроз слушалицу поче да се буни. Ађутант схвативши озбиљну ситуацију, пође напоље. Ви останите, ало, чекајте! дозиваше командант... Где ћете? Ађутант опет стаде и реши се да поднесе акт, а глас кроз слушалицу се изгуби. Командант прасну: — Напоље! Моје наређење... Ордонанс! Свај улете и пре но што стаде, командант баци на њега писаљку коју држаше у руци. Па се потпуно беспомоћно спусти у фотељу. Мисли се расплинуше, оста страшно осамљен. Учини му се да ће све пропасти, да нема спаса: он не зна да организује, :неспособан је.... Поче махинално да се маша кутије са пилулама... И таман кад се примирио и једна мисао се јави, заигра као зрачак у његовој глави, он 1се прену аа оловку да је запише — но ње не беше. Док он зазвони и улете ордонанс чија обла глава буљаше око стола зурећи по теписима за оловком — зазвони 'понова телефон и мисао — онај титрави зрачак њен, изгуби се. Остаде он опет сам... — А%, !шта има ту, прошапта он резигнирано и устаде. Осећаше се беспомоћан. — Шта рма.... све ће то летење извући! Они ће то и помислив на своје подофицире одмахну руком, — они ће као и увек одушевити и [извести главни део.... Па се на једну мисао ипак уозбиљи: само морам да их стегнем 1 . Као човек који нађе излаза своме немиру, он ђоче да се успокојава. — Шта ја ту.... шапутао је, & једна мисао коју је он само појимао, назирао, јизбијала је однекуд из дубине, нејасна и топла, она га је бодрила: ма шта они учинили, ипак пе то у многоме бити његово... Слава се ближила, собе се рибале, стазе се китиле цвећем, телефо« зврјао. Маса је чекала да биди своје љубимце, да их сагледа изблиза. Престоница сваки дан диже главу у плави азур и слушајући звукове, осмехује им се: „ала су лавови"!! Маса се радовала; то њени чланови тамо горе хује облацима, (преврћу се близу сунца и бацакају се, као орли изнад крша. Свачије срце се дивило, надимало. Нису говорили ништа, само су Дуго гледали искренулих глава и нешто им се преливало срцем... Јер, престоница је обожавала ,своје јунаке, своје чуваре неба, те неземаљске, модерне витезове, неустрашиве превртаче. У