Opštinske novine

390

Београдске општинске новине

свакоме се од тих посматрача будила однекуд клица засталог, утрнулог чојства још из косовских дана — и разливао се жар: ено их тамо, наши... они који ће опет једном показати ко је Србин... Неколико дана пред славу командант позва своје особље. Премери их од главе до пете и одржа им говор. — Господо, звао сам вас — обрати се официрима — а и вас подофицире — које пресече погледом — да вам кажем да ми ускоро славимо. Скрећем вам пажн>у на чистоћу круга... мало је попустило. Ја чини ми се пре нађох паучину у једној одаји? Ту се окрене и тражаше Кнапа. Деси ли се то још једном и каже ли мени мој командант: па ти имаш паучине по одајама — држите се добро! Његов поглед је сад секао по подофицирима. — Криминал је... а |а ћу вам показати... Немој случајно да се нађе неки отпадак кости, хартије, дрво неко. Немој да ми се неко изговара летењем... Друго је оно горе, а друго ово. Дође старешина и види — па ће да каже: шта је то, а? Приметим ли ја код кога тако нешто, тај нека ми бежи! Он поћута. Па настави, као завршетак: — Сад за славу биће и летења, дефиловаће се цоред трибина, а после и акробације. Ту нема шта да кажем... ајд, ви подофицири мОжете да идете! И подофицири: Калшек, Кнап, Глодић, Гргић, Јаклић... све бољи од бољега, лупнуше петама својих цокула и напустише командантову собу. IX После извршеног избора за летење и поделе улога Кнап и Калшек добише задатак на дан славе да изводе „ваздушну борбу", Кнап да напада а Калшек да претставља нападнутог противника. То јест, за прво време биће он (Калшек) „нападнут" а ако успе да постане „нападач" даљом борбом, то ће бити његова заслуга, тада би Кнап имао да буде „побеђен". Почеше свакодневна узлетања у ваздух, у рана јутра, и плавкасти етар изнад престонице постаде поприште борбе. Ко је помишљао одоздо, шта раде она два суманута човека што се гоне небом? Њих двојица су вршили нападе један на другог Као прави противници: озбиљно, насртљиво, ратнички. Прво би се договорили на земљи — ко ће бити нападач, а ко бранилац, па затим полетали у раздух: но та подела улога мало је трајала, држали су је се само у почетку, а онда је обично јачи узимао став нападач:а и остајао све док не би „оборио" слабијега. Борба је морала бити јака, напорна, јер су обично обојица слетали заморени и ознојени, али и са смешком. Кнап је био чешће нападач. Он се на „Авији" уздизао раније, грабио у висину и постављао се према сунцу — тако га противник теже уочава; заклоњен трептавим зрацима, обасјан и обљештен њима једва се видео са земље, а он је гледао јасно доле и видео све.

Кружио је мирно и чекао на противника, да се уздигне на повољну висину па да га нападне. Вребао га је, под собом, као што јастреб узвинут осматра голуба, или као кобац слабушно пиле у шипрагу, или горди орао зеца под собом у кршу... Понекад је морао да чека подуже јер се под њим ништа није мицало, летилиште је било празно — он га је јасно видео — јер је Калшек одоцнио за минут-два. Затим би приметио дубоко у амбису, да се нешто црно и ситно земљом миче, брза и као отима се — то је Калшек узлетао на „Бреге"-у. Противник је дакле напуштао земљу. „Бреге" је грабио ка југу, прелазио Авалу и почињао да се пење. Кнап се спремао; подилазила га језа, узбуђивао се. Правио је мале кругове старајући се да се не ода, и размишљао: напашће га кад буде право под њим и то тако да се наједном сјури, да се обурва из висине, као бачен, и да прелети тик поред крила противниковог. Овај ће се престрашено тргнути. А кад буде близу њега, Кнап ће испалити „рафал" фотомитраљезом (снимци место погодака) и у колико буде било снимака толико је погодака и „рана" задобио противник. Да је стварност, он би тада морао бити мртав... А опази ли га рротивник на време и избегне ли му овај, моменат изнгнаднога напада, оеда ће корати са њим да ступи у отворену борбу; Кнап је мора први заметнути. У та рана, јулска јутра, препуна сунца, Кнап је кружио сводом и осматрао. Цео видокруг био је суверено његов: празан, модар, чист... На земљу се ретко освртао пошто је „противник" већ ван земље, само је њега пратио. Земља, као да га је мало интересовала; све лежало под њим дубоко у дубодолини, из које је зјапила туђинштина, зеленкаста и непозната. Савршено туђа. И ево, већ се противник уздигао; плови мирно ка југу, да прелети брда, не нада се ничему, мисли нападач је негде далеко. Еећ је под њиме. Кнап се решава: сада ћу! И то ћу право доле, висинска разлика је 1000 метара. И онда је јнаједанпут падао. Обарао је нагло своју „Авију", бацао је доле, нишанећи право у „противника" под собом. Пиштало је све око њега, ваздух и сунце тискали су му се у. уши, очи, плућа... земља се ближила, мотор јаукао, да, просто завијао од јаука али као радујући се што може да покаже своју моћ и — таман да исправи „Авију" на потребном одстојању и да окине плотун уверен да је изненадио — кад противник изви један оштар „вираж"' изокрене свој „Бреге" тако да му Кнап угледа само трбух — и побеже у другом правцу... Ситуација пропаде. Тада поче борба права, изистинска, а не она са фото-погодцима. Кнап љут на Калшека што му је „умакао", потера га „Авијом" да га примора на силазак. Поче да облеће око њега, да му се натиче уз крило, да му сече пут, да му се етавља тачно над леђа. Овај је морао да бежи да не би било судара; Кнап је користио моменте и „пуцао" а одмах по-