Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

■391

том се окомљарао као луд на „Бреге" и облетао га, гонио својим крилима његова крила, и тако оба клизили доле. Најзад секао му је пут, поставио се пред њега, претио најгорим, тако да је „Бреге" морао хтео не хтео под лудом навалом да клизи доле, к земљи. А дође ли доле, значи да је признао пораз. Калшек једном заиста би приморан да сиђе признавајући нападачу „триумф". Кнап је то убрајао као своју прву победу, први „оборени противник"... Већ десетак дана су се они борили тако свако јутро све док их не освоји умор, борили се, да на дан славе покажу гостима „ваздушну борбу" и силазили су већ кад се једва гледало на земљи. Онда су седали поред аероплана и уморно се подавали сунцу, несвесно погледајући горе у бездан, куда су се домалочас јурили. , Једном Калшек, тако седећи у хладу крила аеропланског, поред другог разговора, упита Кнапа: — А шта је са твојом Белом? Сада ми више не причаш о њој, како сад? Кнап је раније понекад само Калшеку препричавао поједине одломке разговора и догаћаје са Белом. Али је то већ одавно престало. Сада га је ово питање тргло из некога стања које му је личило на сан. Просто ошинуло га њено име које дуго није чуо и он се наједном, као пробуђен, сети свега: растанка, Некадашњих заједничких шетњи... Штрецнуло га је то изненада, као убод иглом'. — Скоро ништа, проговори он а једва самога себе чу и учини му се да га целог испуни нека празнина. — Тако, ништа Знаш — настави он — знаш, да ми се чини да је то давно :било.... И изненада му дође неш|то тешко. Нешто од груди поче да му се пење ка очима. Он се стеже. Силом је хтео да устави то сећање, да престане да мисли о њој, желео је да не буде прекинут из оног летаргичног сна-заборава, из успаваног њиховог заједничког живота. — Уреди те лепо командант, додаде Калшек не гледајући у њега. Кнапу дође још теже. Он склони очи у страну. — Зар је пред њом морао да виче, настављаше Калшек, као да си извршио злочин! Кнап устаде. — Море остави то! махну он руком. — Па зар се после нисте састајали? И збиља, Кнапу нешто пуче пред очима, као да дуГу се отворише очи после сна, он се упита: како то да више није помишљао на њу? Као да не живи, као да никада није ни постојала, толико ју је он потиснуо у својој души. Јадна Бела, његова Бела! Он је једним „потезом" заборавио!... Наредио себи, док је био' у затвору, по^ле онога догађаја — заборав, и њено име се успавало, он као да га је негде давно сањао. А тај делић свога живота исекао је из сећања, као режисер што одреже парче неуспелог филма... И отада Кнап није на то мислио. Шта ли је са Белом? Та она није пре-

ко света... То је део њега, његовог живота, зашто га одбацује... Али се само пропе на прсте, као да ће да напусти земљу и решење поново би донето: доста с њом!... — Ја сам је виђао у вароши, рече Калшек, гледајући га. — Са киме? хтеде да упита Кнап — али ућута. А желео је то да сазна више од свега, у томе моменту. Не упита ништа, само осетив потребу да нешто каже о њој, рече Калшеку: — Тако ти је то било... А знаш, ја тога дана, знаш онда кад си ме извадио из Саве, био добио њено писмо, таман ујутро пре поласка на летење. Нисам могао ни да прочитам. Кад после оног купања у Сави, сутрадан, сетим се — и узмем да прочитам, а оно како је било у кожном капуту мастило се разлило од воде, ништа нисам могао да разаберем шта ли ми је писала. Било је остало неколико незамрљаних редова, каже: „дођи... важно" само сам то могао да распознам... Ја одем и тамо... он ме отера. Ето, то ме је интересовало, то њено писмо, да сазнам; и таман ми почела п!ри" чати, кад — он на ћошку... — Кнап се као правдао. — Сад не знам ни сам шта је било — настављао је он — нисмо стигли ни да проговоримо. Он ућута али се видело да није рекао све. Много је још остало неречено, застало у грудима и у грлу. Кнап се борио да то не изиђе напоље. — Ја, ја, тако ти је то са нама полофицирима, рече Калшек више за себе. — Гоое си јунак, доле бараба. Али, нека... нека,,.. Он не довршио своју мисао. Кнап је рпет заћутао. То што се потсетио на Белу беше га извело из спокојства и мира, Већ две недеље био је миран. ограђен од свега, затворен у јсе као у тјврђаву. Снагом своје Еоље победио је све, није хтео да мисли на прошле догађаје, ни на свет даље од аеродромске ограде. Калшек му тим питањем повреди зацељену рану: Бела, Бела! Шта ли мисли о њему, да ли га је заборавила?... Кад оста сам он се некако стеже и дође к себи. Поче да се умирује. И боље овако мишљаше он — боље, по сто пута боље! Опет осети онај убод, осети да би над собом могао да !заплаче, зашто су га од ње раздвојили? Осети 1?;а би то отац требао да га узме у заштиту и нешто горко му дође под само грло — ,али он то прогута и загледа се у даљину. ! Победи опет себе. Он опет заборави ,,догађај", одбаци га устрану, „исече" га из свога живота и би му лакше. Поче да се осмехује тој својој снази. Одлука: да истраје тако би понова потврђена, битка над самим собом добИвена и он јој се радовао. Радовао се томе у себи; бодрило га је то, уливало му наде, (говорило му да та снага, та моћ мора кад-тад доћи до — израза. Доћиће!... (Наставиће се) Живорпд Вукосављевић