Opštinske novine

Шршшссши*

1 Није то, да рекиеш, негде преко света... На периферији или у предграђу. Него баш у самом центру. Јер се хоризонт палата и вила протеже и изван ове околине о којој ћу вам причати. Широка, чиста, господствена и мирна улица Милоша Великог протеже се од истока ка западу и пресеца варош, као јабуку, на две поле. Калдрмисана и тиха, са помпезним мермерним палатама, из којих је светлуцао одблесак сунца, као из неких вертикалних језера. ГТрави овештали кутак спокојства и мира београдских богаташа и „лордова". А на јужнот страни, у њиховом залеђу, поред темеља њихових дворова, дуж леве падине „Карађорђевог Шанца", на стрмини окренутој ка југу, изграђена је читава варошица уџерица и чатрља од неколико хиљада становника свих класа, сталежа, професија, народности и раса. Ту „варош" беде и ругла старе српске и нове југословенске престонице подигли су њени оснивачи, како они веле, „на јатаган 1 ', па су јој тако и име дали. Истина, одмах по ослобођењу, ту су затекли само једну пусту усекотину између два брда, кроз коју је протицао један смрдљиви поток. А лево и десно два гола брда, и ништа више. Земља ,,ни царска, ни спајиска", како вели Давид Штрбац. Па свет поче да се распитује. Неки дочуше да је то имање наше бивше владарке, која живи у иностранству, и да је она то имање оставила сиротињи, па почеше да зидају у велико. Ницале су уџерице преко ноћи, „као печурке". Београдска грађевинска делатност развијала се у два поавца. На једиој страни капитал је са најамницима по дану зидао облакодере и мењао изглед старом Београду савременом модерном архитектуром, стварајући раскошни, европски центар престонице; а на другој пролетаријат је ноћу дизао логор колиба. И док су „буржуји" зидали себи хотеле, новчане заводе и трговинске куће — с правом, дотле су пролетери „градили" своје чатрљице — бесправно, по инстинктивном нагону за „кров над главом". Али то није ишло тако глатко. Они подигну, а полиција дође па поруши. Неки су и по седам пута подизали и полиција им је по седам пута рушила. Али живот је борба. Додуше, чуварима друштвеног поретка није

стало ни да имају ови бедници своје „домове" ни да немају, али они су само оруђе закона и извршивали су његове одредбе. А закони су вечита ледена брда с којима се људи боре, као какви поларни ледоломци у арктичким лукама, па или прокрче себи путе кроз оркан и буру или се разбију и потону. Тако су и Ј,јатаганци". Неки су се разбијали о закон и тонули, а неки су истрајали, као чељускинци, и победили. 2 Лепо човек устане ујутру, умије се, спреми се да гозђе на рад и кад изађе из куће он се запрепасти! До њега је већ освануо неки нови комшија са „кућом", огњиштем, женом, децом и позове га на кафу, да се упознају и спријатеље, као нови суседи. Довијају се људи па доскоче и закону. Довуку преконоћ греде, побију у земљу, подигну кров од јевтиних окрајака, а покрију га старим комадима од плеха од неких поцепаних канти, порцеланских лонаца, рекламним таблама фирме „Шихта" и" ли „Елиде", разапну привремено около пОњаве и черге уместо зидова, унесу неку стару „тобошару" или неки улупљени шпоретић, наложе ватру и уведу жену и децу; па сад нека дође неко да му разори огњиште и поруши кров над главом! Над његовим кровом се сада због закона пушио дим, и тај исти закон који му је пре тога рушио „кућу" сад га — штити. 4 Тако се формирала ова необична насеобина беде и срама, која је више личила на неко згариште или остатке неких рушевина, неголи на насеље. Улице су у цик-цак, неке узане, неке широке, неке праве, неке криве; неке су стрме и џомбасте, а неке опет као козје стазе и то са улазом а без излаза. Кућице где-где збијене, а где-где раштркане. Без реда и икаквог плана. Неке су ниске и у рупи, неке опет више и натакарене по брду. У разним величинама и димензијама. Насеље ни у чему није изостајало од главнога центра вароши. Ту су отворили бакалнице, месарнице, радионице свију бранша и заната, кафанице, билијар-сале, коцкарнице, пиљарнице, народне кујне итд.